Бодљикаво прасе

Бро) 59

БОЖИЋ

СЈзангМ^З

'УО?* ^ &ШтТГГПт уш*,та

Свакидашња роба

Двмв (фризерки): — Молим «ас спремитв ми косу. Фризеркв: — Коју боју желите седв госпо^јо? Двмв: — Нврввно, црну! Двиае идем на једвн погреб

У ХУМАНОМ ДРУШТВУ _ Ја мислим, госпођо, да би требвло дв претседничко место уступите којо) заслужнијо| млађој чланици. А што се ви |ош петљвте по хумвним друштвима када сте удали обе Керке?

— Ала |е то глупо, што ови пишу о вицу са свеже-обојеном клупом.

— То ми се неће више догодити. Пустику отсада увек да ми жена држи иглу — ако се ие услротиви. — Морате да подигнете мокар прет у внс, и тада ћете ■идети одмах откуд ветар дува.

Главии уредиик: Теодор Докик. Власник и издавач »Просвати^ заЈедница« а. д. Телефон редакције: 24-822. Штампа »ЛУЧ«, Београд, Кр<н љице Наталије бр. 100.

.да кројачица шије по кућама

КО ЈЕ ПОСЛЕДЊИ Расписао султан награду »Ко последњи дође«. У заказано .време почели да долазе бегоаи како је ко знво и умео. Једнога носе на носилама, други стиже лагано, броје^и табане, неки опет лежећи у кочијама. Султан никако да одлучи коме Ке да да награду, |ер није могао да ишчека оног последњег. Наједном, пред к>ега истрча један малишан и рече муI — Султане, послао ме Је бабо да му даш награду. — Султан се као мало зачуди: — А што он није дошао? — Он ми је рекао да ти даш свмо награду, јер он вели никако не може доКи. духовити ДОМ Фридрих Велики имао Је обичај да људе које први пут види, збуњује интересантним питвњимв. Када му је први пут био претстављен хесенски професор Дом, Фридрих га изненвдв упита: — Квжите ми, где почиње историја? — Тамо где престаје бајка одговори брзо Дом. — Тај брзи одговор био Је његооа будука срећа. САВРЕМЕНИ ДИЈАЛОГ

РУЧНИ РДД — Каквим сте оруж|ем ианели г. Симићу ову тешку поареду! — Ни|е било никаквог оружја, господнне судиЈо_ Ручни рад. ,

Новац немата а ие говорити о н>ему, то је тешко. Говоримо, дакле, о воецу. • Новац није ни Јад нн чемер, али ои Је игра. Можда Је важније имати га, иего бити богат. Богати га имају много и оии су за сажал>ен»е. Ја се радујем унапред, и на тој радости се задржавам свакодневно. Свако богатство почкње с мадим. И милијарде састоје се из дииара. Одједанпут не треба раднт^«, ако се има новзца. Један глупи динар са четири процеитд и интересом на интерес оставл>ен на приплод кроа двеста година нарашће на десет хил>ада динара. Сума се устостручује сваких сто година, и после хил»аду година добија двадесет нула. Штета, што Цар Лазар, уместо што је био бој са Турцима, није оставио један динар под интерес. Данас би могли с њим купити целу Америку ■ Још једно право, правцато печено прасе за БожиН. Новац Је помоћно сретствоНалази се или нагомилан или га нема никако. Тако се дешава да наједном новац поцури са више страла нли се тврдоглаво узјогуни ■ ни с коЈе страие иеће да крене, као да се скаменио. Тако настају у иашем животу брда и долине, а неки пут и висоравни. Код оних који примају месечне плате ритам живота је

одређен по календару, њихово брдо првога у месецу и траје до десетог, • неки пут и до другог. Вити без иовца, врло је шкакл>ива ствар. Новац је потребан за плаћање пореза, судских трошкова, меница, разних додатака на скупоћу. Он је заправо луксуз, кога себи иогу дозволити само богати л>уди. У ствари новац пајвише иде на разне исплате. Првога добија много л>уди свој новац, али и сви људи своје рачуне. Писмо са опоменом познаје се већ по свом изгледу и вештак у животу, иикада ие отвара ова писма одмах, него тек сутрадан. Зашто да се одмах првога у иееецу изнервира и да не прославе Једну ноћ са новцем. И зашто да се овај лепи дан поквари? Следећег дана из истог разлога писмо се обично загуби или оде у ватру са старим новинама или, пак, нестане на било који начин. Јер, сви смо ми, по мало уметници у животу. Вреие је новац. Али у животу није баш тако. Људи са мчого времена неиају новаца, а с миО' го новаца веиају вреиена н увек се журе. Када бих ја био богат, ја бих увео нову праксу у животу. На пример ауто бих возио полако или ишао пешке. Уосталом, ја могу и овако да идем пешке и зато не треба да сам богат. То ие иеобично теши.

Виц коЈи има најдужу браду. Још стари Феничани знали су да цртаЈу овакве вицеве—

Вицеви с најдужом брадом Бродоломац

— ОчекуЈем аас сутра увече. Имаћете прилику да видите цео избор лепих, младих дама. — О госпођо, ја не долазим због тих лепиж, младих дама, него само због вас.

Када бих био богат, тада биж — да, тад« ие било много Ја бих". Врло иитересаитно ■ »»• бавно шта би човек све радио када би био богат. Просто, зидао би куле у ваздху Ја. иа пример, много бих путовао, што даље н што дуже. Јер ја сам неизлечиви путник. Богатииа ова су маштаи>а уекраћена, јер они ииају пред о> чима увек стварност. Или се оии увек плаше опомене: шУа ће с« радити, ако се осиромаши? Ја иезиам да ли се они баш овии питањем занииају. Можда немају времена ии за то, ијш аеиају фантазије. ( • Око иовца лебди мистерија. Нико не воле да иу ее аагледа у карте, а Још маи>е у бућелар или банковни които. Све, само то не1 Можда је то неки мрачни инстинкт, а можда н стид, Код једних зато што га имају мало, а код других, што га ииају много. Код вовца је исто као и код љубави, иишта се више ие крије аего новац. Једни вастоје да постану богати, како би импоновалн, а други сироту Ју да би кукали. Очеви знају најбоље, шта иислим. • Када сам био референт у Мирковцу показао ин Је неки бавкарски чиновних ]едну стот*> парку, иа којој је читким жеиским рукописом било записаио: за ову сам дала своју невнност. Новачаница се чувала годннама и показиваиа Је као непобитав историски докуменвт. Мој пријатељ суднја из овога је изалвчио правничке закључке, архивар је нз овога правио вицеве, а остали референти су били аачуђени. Моји погледи иа ово су били сасвим друкчијн. Ја уве« имам засебно мишљење. Прво: једна илада жена ве ради тако нешто. Друго: Ако то баш ■ ради, не оставља писиено и треће: Куда би одвело, када би то све радиле и писале признанипе на стотинаркама! Тада би се формат новчаница морао знатно повећати. То је, управо, лепота новца, да му нико ве пребацује, шта је до сада све починио. Он не мирише, ие проказује. алн ипак ииа своју историју. За новац се иоже све имати, ствари и људе. Само је различита цена. Једино што се не иоже купити, то је еавеет. Јер савест, која се продаје, неиа вредности н нико за њу не би дао ни пет пара.