Бодљикаво прасе

Стра

на 6

БОДЉИКАВО ПРДСЕ

Број 75 ■-

Жика психолог

Жика архитекта јв »Филаделфија«. Бар тако он мисли и стално истиче да је велики психолог. Особито када су жене у питању. Зато је неуморан у причању својих авантура у чију аутентичност само он верује. Ових дана је доживео једну авантуру у току које се показало да не само што није психолог и филаделфија, већ је обична баксузчина. Биле Цвети. Леп дан, право лето па и он изашао у »фа&кање«. Сео на трамвај па отишао у Топчидер и ухватио бусију на улазу у парк. Седео је, парио се на сунцу и баш је размишљао да ли да преврне једно грао одело, када до њега седе једна плавуша и то оригинална. Младз као роса. Нема јој сигурно више од двадесет година а тело — као у загоркиње виле. Седе, отвори сунцобран и извади једну књигу па се удуби у њу. Између њих је седео један чича, вероватно неки пензионер, који је жмиркао на сунце, као сврака на југовину. Уф, што би га смождио — мислио је Жика у себи. Што не оде негде у хлад него се пржи на сунцу. Најзад му се обрати: — Знате ли ви господине да је ово прво летње сунце врло опа-

сно за склерозу и срце. Ја сам лекар и то добро знам па сматрам за дужност да вас упозО' рим.« — Та није могуће!? — зачуди се чича. »А ја баш мислим да је ово добро да лечим реуму. баш вам фала... Ово рече па се удаљи, вукући ноге по шљунку Како сада да отпочнем разговор — мучио се Жика али га ма> ла плавуша није гледала. Већ је изгубио наду да ће се уопште упознати, када му се она одједном окрете: — Ала вешто шкартирасте оног маторог — рече она па настави Али сад не знате како да наста. вите. Баш се види да сте шепртља. Што ми, рецимо, не понудите цигарету... Жика се збуни и узврда па једва напипа кутију »Мораве« и понуди је. — До душе ја пушим само »Дрину« али је ова романчина досадна па морам да се разговарам са вама. Дајте да запалим...« И тако се направи познанство, само зато Жика није имао ни мало заслуге. Она рече да јој је отац један познати београдски газда и да лети станују у вили на

Тјаџшка&а кб-веуица

Човек се још у детињству показује какав је. То је по оној народној пословици да се дан по јутру познаје. Они, који су у детињству желели бајке, приче иг хиљаде и једне ноћи, који су се плашили да остану саии у со■ би — ти су и као људи навикли да их кљукају лажима, да их сбмањују и вуку за нос и да их експлоатишу. Пошто такве деце ина највише не треба се чудити што су и такви људи у већини. Исто је тако велики број деце која краду пикавце, играју крај• царице и претресају скамије и капуте својих другова. Ти су, касније, спекуланти и себичњаци док они, који су као деца волели сјајне предмете, лепе слике и звечећи новац, у животу као људи буду директори банака, благајници и томе слично. Нека деца су обесна, свирепа, ваде очи мачкама и везују псима канте за реп. Од њих се рекрутују касније злочиици и пљачкаши. За последњих двадесет и пет година ми смо о деци врло мало водили рачуна па је било свега ових неколико врста које веИ споменух. А кад су одрасли створила се ова цукер-генерација у којој себичњаци, јатаци, спекуланти и лажови најбоље пролазе пошто је највеНи део од нас у детињству волео бајке и плашио се вештица и вукодлака. А да малер Оуде још всћи ми счо јужњаци и сви имамо бујну иешту. Зато Је код нас све мо■ г>Ле, све остварљиво, верујемо у све што чујемо иако нам наше

очи, осећај, па чак и наш интерес говоре противно. Ал' брате ко је у стању да се одвикне од својих навиц? и од свога конфора. Нико. Зато је Ускрс, тај велики хришћански празник, протекао у знаку наших рђавих навика. Они обичај који нам се » допадаЈу, на које смо навикли, сачувани су у целости. Из кафанс је одјекивала песма, корзо и паркови су били пуни, новац се немилице трошио на забаву али да нас је неко натерао да одустанемо од /ога и да са тим што смо заштедели помогнемо наше 5лижње који то све немају, ми би га омрзнули и оговарали на мртво име јер такав човек је наш највећи непријатељ. Гледај само себе и чувај свој конфор — то је општа девиза. Наравно да нико неће да призна да је такав зато и има толико лицемерства и лажи, али у пракси смо сви исти. Дедињу а он рече да је архитекта а она га само погледа и рече: — Мало пре доктор, а сад архитекта! Шта сте ви уствари али без врдања...« Жика показа легитимацију инжињерске комора и ускоро њих двоје донеше одлуку да иду у биоскоп. Ухватише срећно трамвај и одоше у биоскоп. Ту се показа да имају исти укус у погледу спорта а кад изађоше из биоскопа, Жика је упита: — Хоћемо ли сутра да се нађемо госпођице Бубо? — Сутра... чекајте, сутра имам реми партију код Анкице, прекосутра идемо на Авалу, у среду је код мене партија. Богами могу тек у велики четвртак, у четири по подне —■ одговори она. Жика је покушавао да измени њену одлуку али му не пође за руком и тако се договорише за четвртак. У томе погледа на сат на руци. — Јао, већ је шест часова а ја имам другарице на ужини. Морам да узмем фијакер...« При тим речима отвори ташну и извади један мали новчаник па стаде по њему претурати... Ах, ја нећу имати довољно новаца за кола. Позајмите ми једно 500 динара до четвртка. Жику подиђоше жмарци. Па ово је нека фаћкалица — помисли У ј себи и хладно одговори: — Извините али ја не гутам те вицеве са фијакерима. Буба разрогачи очи па рече: — Ви сте нека бараба!.. па оде без збогом. Жики није било мило што се оволико преварио, он стари психолог, али му је било лакше што није изгутао. После кратког времена срете Мику, свога колегу, па пођоше ка позоришту. У томе тренутку прозврја поред њих фијакер у коме је седела Буба главом. Мика је љубазно поздрави али она демонстративно окрете главу. — Откуд познајеш ову хохштаплерку? — упита Жика. — Хохштаплерка! — зграну се иМка. Па то је најлепша и најбогатија миражуика у Београду... — Море и мени то причала ал не гута бата — поче Жика али га Мика прекиде: — Не лупај. Одлазим код њих у кућу. На Дедињу имају прави двор. Жика је бледео и зеленео у лицу па се само лупи по челу и јекну: — Баш сам будала.

.умесиника !м{и с&ира на \елу

ТУМАЧЕЊЕ СТРАНИХ РЕЧИ Сарагоса — Сара је газда Гуливер — гуликожа Парабола Боле пара Парашит — кројач Елипса — Е, липса Псиза — кијање Материјал — Матина жена Палисада — Опали сад ПОРТРЕ НОВОГ БОГАТАША Дошао скорашњи богаташ једном чувеном сликару, да му овај изради портре. — Какав портре желите? упита га сликар. — У природној величини.

— Знам, знам, мислим на боје кгкве желите, посне или масне? — Сликајте ви мене масним и то добро масним. Могу ја да платим. ЛАЛИНСКА ЗАБАВА Тима се вратио из бирцуза пред зору накресан. Његова Соса поче да га грди: — Змај уш'о у тебе! Ти не мпслиш на кућу, него лумпујеш и проводиш се, забављаш се ... — Е, чуди се Лала, а откуда ти знаш да сам се, касти, баш забављао? — Та нисам ја, касти, ћорава, видим да имаш чворуге на глави, одговори му Соса. .

Лрећациа се>

— Но, шта ми лепо доносмте! — Је пи то производ мојих најновијих истраживања!

ВИЦЕВИ С БРАДОМ Антон Поантер, био јв поз^ат '/ кругу својих колега, као духовити приповедач анегдота. Једном је свдео с Паулом Хербигером заједно у кантини атеље-а и наклапао неке вицеве и хумор. Наједном упаде у реч Хербигер: — Слушај, морам ти рећи, твоји вицеви нису лоши, само имају толику дугачку браду, да се вуче по земљи. ДОБАР ИЗГОВОР ЗА ЛЕЊОСТ Једнога дана, кад је Јован Стерија Поповић шегао по некој махали, стао је пред неку кућу, ногледао је у двориште, а у њему нарасла трава и коров иеколико метара високо. Стерија по-

гледа траву па се онда обрати старцу, који је седео пред вратима. — Видиш, пријатељу, ово не ваља! Уместо ла дозволите да израсте толики коров, требало је да засадите салату и друго поврће... — Знамо ми То, господине, прекиде га сељак, али када се кобац сјури на пилеш оиа се сакрије испод корова. Ми једемо пилетину, а на част вам салата! ПричаЈући ово, Стерија је додао: — Сјајно, наш народ може да пађе изговор, само да би оправдао своју лењост! ДУПЛИ ПРЕДЛОГ Паул Хербигер,. који иако има добродушно бечко срце уме неки пут да буде заједљив. Једном је кад је био заморен од филмског снимања, режисер је тражио да се понови последња и најдужа сцена. Хербигер је гунђао: — за Бога, завршитв посао за данас, доста Је вок било свега! Режисер јв првклињао: — Шта

вам пада на памет, господинв Хербигеру? Нем» још краја ни у ком случају! Хербигер који је играо главну улогу одговори: »Па ако никако ни иде за друге, ослободите бар мене. БИЛО БИ БОЉЕ После смртн Мајербера, један од неНака славпог композитора, написа посмртни марш као успомену свог стрица, па партитуру преда Росинију да је овај оцени. Пошто је саслушао музику до краја, Росини изјави, са познатом заједљивошћу: — Ла мислнм, младићу, да би било много боље да је Ваш стриц написао посмртни марш'з« Ваг.".