Бодљикаво прасе

ЕОДЉИКАВО ПРЛСЕ

5Како

се сш

Оба старца су се нашли случајно на клупи, у парку Једног пријатног пролеНног преподнева. Испрва су седели један крај другога, 1\утеНи и погледали у ваздух, као да посматрају неке печене шеве. Тада проговори један: — Леп дан је данас, шта? — Прекрасан дан, одговори други, спреман за разговор. — Уживамо још коју годину, што нам преостаје од живота. — Да. Тада настаде опет мала пауза, \ер ова тема није баш никако бела згодна за разговор. А затим овај што је започео разговор, напокон настави: — Смем ли вас питати, колико је вама година? — Седамдесет и осам, одгово ри други. Мало после, доброНудно се на сиеје први и рече: — О, како сте мдади! Ја имам већ осамдесвт. — Не изгледате тако стари. — Али ни ви не изгледате од седамдесет осам, одговори осам десетогодишњак. — Ја вам, без икаквог ласкања, не би дао ви ше од седамдесет и четири го дине. — Да, добро сам се очувао. — Умерен живот, шта? Увек рано легао у кревет, зар не? — 'Заправо, ни једанпут. Али ако хоћете, могу вам открити тајну моје свежине. — То би ме много занимало. — Слушајте: пре тридесет го дина открио ми је тајну своје вечне младости један човек, који је тада имао већ преко осам десе.т година. Чудно средство је тај регенерол, и ја употребљавам већ преко четрдесет година. — ЦЈта кажете — ви га употребљавате? Упита осамдесето годишњак зачуђено. — Па да, узимам га по пропи• су, петнаеаг капљица дневно. — Пет ујутро, пет у подне и пет у вече... Старији сав уплашен, рече: — Јесте ли ви...? Али, господине! Ви узимате Регенерол као капљице? — Наравно. И зато сам се одржао тако добро. — Али, господине! То је... | — Шта је <го? | — Па то је саноубиство! — Мислите? Али као што видите, ја сам још увек жив. — Случајно. Регенерол се не узима као капљице, него се с њим масира тело. Млађи погледа збуњено осамдесг.тогодишњака. Тек после неког времена поче се ои смејати. — Хахаха! За масирање... Господиие! Изгледа ви хоћете да са мном терате шалу? — Ама ни говора! Ја се масирам већ тридесет година свакодневно, пре спавања са Регенеролом. Цело тело масирам, и погледајте ме како изгледам, а ииам осамдесет година. Ви сте мало пре дали свега седамдесет и пет. То имам да захвалим само свакодиевном масирању са Регеиеролом. Млађи се смејао из свег срца. СмеЈао се слатко и на сав глас, тако да се Једва уздржао од смеха, а т ада рече:

— Не, то Је просто невероватно! Хахахаха! Ви се трљате са сретством које се употребљава као капљице. Хахаха. И још уображавате да вас је подмладило. Ала има смешних ствари у овој божјој башти. Осамдесетогодишњак се такођер слатко смејао да су му сузе навреле на очи. И ви... ви... хаха... ви пијете Регенерол! Већ четрдесет година... уместо да се масирате... Господе Боже! Како мора да изтледа код вас у стомаку! Тада се млађи наљути и заборави на поштовање које дугује осамдесетогодишњаку. — Немојте се смејати дрекну он — Ја не желим да ме исмејавате, јер ви са вашим масирањем имате најмање право. — Питајте цео свет, па ћете се увеџити да је Регенерол средство за употребу споља. Млађи је викао: — Ви сте много тврдоглави, господине. Од када је Регенерол пронађен узима се као капљице. — Не, с њим се масира тело! — Пије се. А тада обојица ућуташе за Дуго. Напокон предложи осамдесе-

тогодишњак да се ствар разЈасии на један начин, који је младићима сасвим стран и неприступачан: — Знате ли шта? Ајдемо заједно до најближе апотеке да питамо како се употребљава Регенерол. — Пристајем, одговори млађи јер је увидео да се с овим старцем неће моћи друкчије споразумети. — Апотекар ће морати то најбоље знати. Они одоше у најближу апотеку и старији поче: — Дозволите молим вас, једно мало питање. Ви сигурно држите Регенерол? — Наравно, да имам, одговори апотекар. — Лепо. Ја и овај господин употребљавамо га одавно. Међу нама је само мала разлика у мишљењу: Овај господин тврди, да се Регенерол пије, а ја тврдим да се с њим масира тело. Који од нас има право? Апотекар остаде неко време забезекнут, а тада рече: — Нажалост, ниједан од вас. Јер, да би вам користио Регенерол се шприца у ваздух.

Бајка

Виљем Грим и Клеменс Брен тано, који су нам оставили збирку дивних бајки пошли су у посету код Ахима фон Арнима. Уједно је била позвата и једна да ма, која није била баш млада, а ли је Ахим фон Арним сматрао ош увек за лепотицу. — Зар није лепа као из бајке? запита Арним своје пријатеље, када је дама отишла. Грим и Брентано погледаше се зачуђени. А затим се Грим насмеа домакину и обрати се Брентану: — Знате, то се мора правилно разумети: Беше једном!.. КАД ГЛУМАЦ ИМА БИЦИКЛ Кнез Георг од Саксон-Мајнита, који је лично преузео послове режисера у свом дворском позоришту, једном се тако наљутио, за време пробе, на једног глумца, да је одмах постао опет монарх и рекао: — У року од 24 сата да напустита моју земљу! Глумац одмах одговори: — Височанство, за пола сата ве&, ја имам бицикл. Он је опрезан Луј XIV речв једном својим дворским људима: »Краљеви добијају своЈу власт од Божије милости. Ако вам заповедим да скочите у воду, морате без размишљања да то извршите! На то се диже војвода од Гиза и хтеде да изиђе. — Куда? — запита краљ. — Да научим пливањо! — одговори му воЈвода.

Образложење Филозоф песимизма, Шопенхауер, био је познат као непомирљив мепријатељ жена. Једном у друштву говорило се о свету, људима и стварима. Једна млада, мало брбљива, дама постави овакво питање: — Из којег разлога се оставља мртвац три дана пре него што се укопа? Шопенхауер се насмеја заједљиво и рече: — Зато, јер је након три дана сигурно, да је и женски језик мртав. МАЛИ НЕСПОРАЗУМ Дански језик није лак, и његове финесе странац никада не може научити. То је искусила, у иностранству рођена, жена неког данског дипломате, кад еа баш пред рат вратила. Није тачно да сви Данци иду у цркву о државном празнику, али је тачно да уочи празника сви једу »Хведер«. неку врсту малих четвртастих двопека, који се пеку истог дана. Говори се да су наруџбе за »Хведер« пре рата достизале у самом Копенхагену цифру од милион комада. И жена овог дипломатв хтела је да обрадује мужа овим обичајем и поручила је од пекара телефоном ове двопеке. Том приликом између пекара и ње испао је овакав разговор: — Ја бих радо желела десет комада ових четвртастих двопека. Како се заправо ви зовеш — ах, ја вас волиш много... Са другог краЈа жицв чуо се нешто спори али ипак ласкави глас: — Ханзен, милостива госпођо!

Ц РII1ЛИ Над човен не пази

Лаза је савремен човек. Бар тако он тврди а да ли и сам у то варујв ђаво Ке га знати. Главно он свуда жели да ћушне свој нос и да покаже да га време није прегазило. До душе када га човек погледа он не даје тај утисак али можда се човек камуфлирао па зато тако изгледа као покисла мачка. Јер ко би под таквим изгледом тражио Дон-Жуана и освајача жена а Лаза је баш тај, с мишљу и персону. Цар, тако он вели а ко би му смео да не верује када му је пун б, ',злар неких писама и слика које он радо показује и хвали се, Дакле тај Лаза једва дочекао да његова госпа Савка оде у »внутреност« код мајке па одмах полетео на плажу. Зна он где је лагер за снабдевање белих удоваца. Али први дан није био срећне руке. Увече се жалио неким пријатељима да га леђа боле од сунца. — Сав сам изгорео па кожа само крцка... — прича он а сви се подгуркују јер знају да ће Лаза отпочети да описује своје љубавне успехе, али на опште изненађење он у<\ута. — Јел' данас није трзало? пита га доктор Мита. — Ни да пипне — вели Лаза — и уздише. Идућег дана он оде на плажу рано пре подне да ухвати бусију. Обуче костим и седе у хладовину и поче да мерка купачице али све долазе заузете или су у друштву, • Лаза зна из искуства да ту нема хлеба. Одједном се појави једна црнка, дивно вајана, са очима плавим као небо. На глави је имала црвену мараму, која је дивно комплетирана са мрким лицем и сјајним очицама. Када је Лаза виде он потскочи као јелен и поче да је прати. Видеки је овако младу и свежу он је већ очекивао аут и тешку борбу па се ве^ спремао на неке опробане трикове када му се она сама обрати питањем, које је на плажи врло често: — Имате једну цигарету, господине. Лаза није био пушач али је зато увек стајао у реду за дуван па је увек имао овај мамац код себе. Зато он брзо извади табакеру и понуди је. — Ах, ала Ви имзте доста цигарета — обрадова се она и познанство би готово. Заједно су и ручали, заједно се сунчали и после подне хтедоше да иду на Аду. Лаза ниЈе волео дуга пливања али када је овака женска у питању он би скочио у океан акамоли у мутну и прљаву Саву. — Јао, а ако вас неко покраде — одједном га упита Цица, наиме, тако се звала дражесна црнка. — ХоК», ако им не треба одврати Лаза. Знам Ја да овде има ко долази због тога али их Ја одмах упознам... — Шта вам то вреди кадк они упадну у кабину па однесу одело и све што нађу — цвркућо Цица и веК пуши десету Лазину цигарету.

— И ту имам лек. Ја се не скидам на купатилу него у бифеу. А новац и сат остављам испод оних чамаца. Ко би се сетио да га тражи испод трулих чамаца осмехну се Лаза задовољно. — Полако, полако — шапну му Цица. Може неко да вас чује. Зидите оног разроког што се мува око нас. Кој га зна које и шта је. Лаза се окрете и погледа око себе. Заиста их је фик<Јирао један младић али он је више гледао Цицу него њега. — Ни бриге Вас — умири Јв он. Далеко је он, ништа није чуо, него хајде да одемо да се купамо... Пливали су они, купали се а пред вече она се изгуби у гоми« ли купача а Лазу спопадоше беле пене али је нигде не нађе. Мрзовољан он крете да се обуче. Узе, одело и оде да подигна сат и новац испод старих чамаца ал хоћеш? Све очишћено и одне« то. Увлачио се Лаза у саме чамце, завиривао, пипао, сав је био прашњав. Таман се извуче из чамца и хтеде да пође, када се одједном појави жандарм у прат« њи оног разроког. — Ха, тебе тражим — дрекну Лаза и скочи на разроког младића. — И ја тебе — узвикну младић и шчепа Лазу за капут. — То је тај — рече жандарму. Поче се скупљати свет док је Лаза уверавао жандарма да га је покрао овај младић. — У кварт — викну жандарм и потер обојицу, док се сакупљени свет смејао. Тек се у кварту разјасни ствар. Онај разроки младић је покраден пре три дана на другом купатилу али на исти начин као Лаза. Само је онда »дама« била плава, зато се покрадени реши да обилази сва купатила да би нашао ову речну нимфу. И, заиста, он је пронађе овде али као црнку. Док се он уверавао да ли је баш она, док је тражио жандарма, она се изгуби а разроки младић нађе само Лазу па уверен да је он јатак доведе жандарма до њега. Али је Лази било теже од свега када им писар, на крају, обојици рече: — Зар ви двојица љубавници!?1 Видела шмоље па их, наравно, опељешила. Закон је гони и ја Ку Је наћи али је севап намагарчити твкве будале. Само правите посла полицији и себи... Лаза више не прича о својим »успесима« већ бере кожу на шиљак како Ке сачекати Савку. А за несрећу полиција је ухватипа ону »птичицу« и сада Лаза мора да иде на суд а то се нећа моћи да сакрије од жене...

Главни уредник: Теодор Докић. Власник и издавач: оПросветна зл|сдница« в. д, Телефон редакције; 25-681. Штампа »ЛУЧА«, Београд, Краљице НаталиЈе бр. 100.

в

»