Бодљикаво прасе

* 1

БОДЉИКАВО ПРЛСЕ

кладијо се ја статом да ц<з плави дизгубе у Фусбалу он ми казо да це да ми да петстотке а када сам му јавијо да је изгубијо он казе нецу да платим јелбо је то наместено да се плмвуце публика за идуцз утакмице а му казем да се то мене ч§ тице због засто ја нисам умесан у то пледузеце а тата је плисто да ми да стотку и тако сам и ја изгубио косто је изгубила госпојица дики сто се кладила сцика столета да це доде блез калту на воз па је После уфатили к о-*на мола сад Да плати казну и да пољуби цика столета и То тлм* пут. наса комсика вида она сто длзи килајџије имала малел Јелбо јој килајџија Одно сав вес и јос тли иљаде у готооу сто му дала Да јој донесе неку лрбу з тата казе да је то плаво јелбо еви оце сад да тлг-ују а заладе нема Па кад заглаве они кукају јелбо Ту има лука лаботу тако је џ цика јоца тео да тлгује па г« уф4" тили и одлапили сквзну Јос ја молао да Одува и апцу Пч јв сад милан ко бубица све Та мија вазно као оно сто писе у човицв да су сколе сплемиле длва па Це зимус да се уци а ја Сам бла те љут н^ ти уплавитељи с?в оце да се уци јелбо ио ј* видо фај* ду од сколу ето мој цика коств свлсијо два доктолата па гз Јопет тата издлзава а цика бола бијо истелан из сколе Па је Јопет по-

сто клупна звелка и Пун је пала па је Сазидо и петок^тницу и вуце килију зато и ја нецу дуцим сколу а то казе и грспојица милева она сто. зиви ецикз мику апотекала јелбо цика микина Зеча свлсилз з« доктола па Је ои јопет оставијо 3 милева је бил§ (?најделка па Ст« јо) ф§ли Сада има бунду од тлиета иљада, јдс би вам писо за њу ал еве га Сс .д досо тата и вице сто еам потлос;ијо неке пале па з^то нецу да чам писем за роспоја злату ето јој муз насо неко пиемо п«1 се после побили и он је етисо код мајке а она је уболници то цу да вам јавим длуги пут, рас јовица

У ВОЗУ

Два путника путују возом у другвј класи: — Кула ти? уимта^е један. — Идем кући, жена ми је јавиЛ8 да је добила сииа! -г- Е, па иеститам ти, а ко му је отац! — Какво је то ритан.е11 Ја ти говарим да је моја жеМв дрбила сина, а ти ме питаи| ко је отац. -т- Па, извини , молим та, ја сам мислио да ти знаш!

УСКОРО »ВЕСЕЛИ АЛМАНДХ«

Ђуи&пк и СНпШп

Зспрцаљ се На једној клупи, у парку седела је млада и лепа девојка, чи> тајући неку књигу. Крај ње свдео је Поповик, који )е по сваку цену хтео да се упозна са девојком. Погледа у текст, а затим у корице па ће реки; »дали в«м се допада ромаи, госпођицм Ако нематв ништа против ја с «м писац«. Госпођица тржв нагло главом горе, насмеја се и додаде: — То је врло интересантно значи да сте ви мој брат!

ИМА И ТАИЕЗИХ...

— Молим вас! Која је од ове две животиње носорог, а која жирафа) — Богами незнам! Ја сам, знате овде први пут.

Заисниња мс&ца

1 пуц>ен>-е ЗсиЈРацсио!

— Зашто овде сто|ите сваког дана! — Хоку да ео одвикивм пуш«и>а. Обазривост У једну београдску апотеку ушла је једна постарија дама и обратила се апотекару: — Јесте ли ви сопственик ове апотеке? — Да, госпођо! — А јесте ли ве& одавно апотекар? — Век тридесет година. — Ви онда добро познајете "овај посао! — Наравно., — А јесте ли ви прави апотекар? — Забога, госпођо, камо Је то питањв? Ено, тамо )• урамљена мо|а диплома. — Е, лепо, онда ми да)те финог прашка противу бува за мога пуфија. Ж Пријател.: — Како си прошао с твојим првим пацијвнтом? Лекар (почетник): — Врло добро. Удовица је платила рачун. ж — Ја ли, Перицв, јесте ли код ку^в били сви васели кад си ти цобио малог брата? — Да, т«т» јо био аеома весео, али мамица )ош не зна ништа; она св налази у санатори1уму. У НАФАНИ Гост: — Где је газда? Келнер: — На крштењу... Гост: — Позовите га одмах из подрума. — Замисли, синоћ сам, кад сам се вратио кући, нашао свога трогодишњег синчића како цепа мој рукопис! — Сто му громова! Зар тај балавац већ уме да чита. ж Професор; — Шта то највише изненађује из доба Римчана? Ученик; — То да еу и мала деца знала да говоре латннски, ПИТАЊА НА КОЈА СЕ МОЖЈ ОДГОВОРИТИ САМО ЛАЖИМА

— Шта мислите, копико имам година! БРЗ ОДГОВОР На часу српског јеаика гоаорило се о пословицама: Перица је баш читао; »није све »лато што се сија! Учитељ га прекиде и запита; — Ко зна Јвдан пример? — Ја, одговори Мика: »Ваше панталоне, господине«.

Наш познати књижевник пок. Драгомир Врзак, иначе школски надзорник, волео је и лепши пол више но педагогију и књижевност заједно. . Једном приликом. врићајући се из неке инспекције у ваљевачком крају, сретне га успут киша. Већ прилично покисао. уће у село и зиВну на првој капији: — О. домаНине! — Ој, одазва се женско из куНе. — Могу ли се склонити од кише, јер \1И је Ваљево далеко да стигнем ноћас? — запита Брзак. — Човек ми још није стигао, с%ма сам, али ће стићи — рече еџјјша. т-= Ући и склони се од невремена. Брзак уће, цазва Бога и онако џокар седе крај ватре, добро разбтаде. Снаша тачан месаше погачу за ве^еру, послујући по кући, саги н,е се, а беде ноге при сагиба/н.У пр^вирују изазивачки. У једном маменту, кад се снаша садае да запреће погачу у врсо пепео, Брзак се заборави па држ снцшу за незгодно меСГ(/. Она се трже, окрете, па врелим ватрад>е.м трес па послер чела /оста. Брзак скочи ра троношца па у мрак, а киша сипа ли сипа. Мало даље од куће срете га сељак и ослови: — Куда тако касно и по киши, прнјатељу? — Био сам послом у другом селу. па журим да стигнем до Ваљева — реие Брзак . — Хајде код мене на конак. па сутра можеш даље — позва га сел->ак н он поће за њим. <'ад ућош « у кућу, видс Брзак да <е То муж оне снаше што га онпко лвпо наградн за необузданос.г. Кад седоше да вечерају. а Брзак никак^да скине капу с главе. — Морфосподине. ти заборави да скинеш капу! рече домаћин. Брзак скиде капу,. а на сред чега добра дацга од џрућа ватрала/ — Ма... знаш. пријатељу, цанас видех на ливади једну лепу, младу кобилицу, па ни се првцте Д9 је прмцлујеи а она се ритну. па тч меце по сдед чеда... процеди Брзак. — Е, мој господине још си ти млад и зел?н, уа ниси умео да је помилуЈеш! Ти си је сигурно адмах дохвцтио. за сапи, а она

се уплашила и — добио си штШ си тражио! Требао си прво да почнеш од гривв. па низ лећа, низ лећа док Мћеш 9° еапи које ти се сццћају! — рече ИХ ецејући се она. фтаиу и син, На иеко! приредби у добротворне сврхе бцо, и Кнез Мидаш и његов син Михаило. Кнез Милош даде прилог од .1едног дуката, а.Кнез Михаило десет. Кад то дошануше старом Кнезу. он мцрно. рече: — Његов је отац Кнез Србије, а мој /е био — свињар! лако је њему'

Пред судом се ту недавно судила једна заплетена љубавна афера у кчјој је им «о да сведђчи и шофер. Оптужеци, један младић и једна млада жена, стајалм су застиђени пред судијом. После саслушања неколико сведока, претседник се обрати шоферу: — Јесте ли ВИ возили оптужени 12 марта о. г. од Славије до Топчидера? — Јееам! — Они су се псћубмли неколико пута?., — Не, само јрдапут. — Дуго?.. — Тачно за десет динара на моме одличном таксиметру, господине претседниче!... ■ ... . v, — Срећа моја што му не вугујем ни пет пара. Хтео си рећи срећа н?егова. ж Данашња омлздина

Могао Је и више Адвокат: — Покрали сте три човека, несрећниче, и сад хо^ете да вам нађем олакшавајућу околност! Одакле да је ишчупам, дођавола! Оптуженик: — Да... могао сам... рецимо, покрасти и четири. Ж •— Ви се дакле примате шоферске службе код мене? Опомињем вас да сам ја веома опрезан и бојажљив човек. Умете ли опрезно да возите. — Савршено сигурно возим— Чиме можете то доказати? — Што увек унапред тражим своју плату... ж Тата: — Знам, сине, да ви за време путовања ииједном нисте помињали свога тату... Син: — Вараш се, татице,,, Сваки пут кад |е неки гост у бањском ресторану псовао келнера, мамо је говорила: »Пази, овај је исти као твој тата!«

— Нешто сам уморан овог јутра. — Рђаво си спавао! — Не, алн сам сањао нако ра«им. Правр име Учитед>| — Зашто ми зовемо наш је^ик матерњим језиком? Ђак; — Зато што Уата ретко долази до речи! ЛОГИЧНО — Господине, то је најве^а дрскост! Написали ете књигу о Кини, а никада тамо били нисте. — Па мислите ли ви да је Дантв икада био у пвклу?

Ј