Бодљикаво прасе

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Чуе-глна. жена — Чујем да сте се оженили, драги пријатељу, и да имате савршено добру и вредну жену? — Јесте, пријатељу, она је право цве+»е од вредноће. Кад год дођем ноћу кући налазим је у претсобљу са метлом у руци... ж Бранко је стигао ку^и. — Јелице, да ли смо имали посете? — Да. — Ко је био? — Дима Димић, рече Јелица. када је полазио, падала је киша, и ја сам му наш кишобран позајмила. Бранко викну бесно: — Јеси ли полудела? — Зашто? — Њему да даш кишобран! Сва коме другоме да си дала, али њему не! — Ја те ни разумем, Бранко! — Кишобран нећемо никада ви ше добити! — Дима ^е га вратити, у то сам смгурна! — Упамти! Никада, то је уствари кишобран који сам ја прошле године од њеаг узајмио! ж ЖЕНСНЕ ГОДННЕ Драган је срео случајно свога дома-ћег лекара на улици. У разговору упитао га је: — Реците, докторе, нисте ли ви и ваша сестра близанци? — Били смо то као деца. Данас је она пет година млађа од мене... Ж Шофер је објаснио црнцу, који је иначе био ерло интелигентан човек, сасвим потанко рад и саставне делове аутомобилског мотора. На крају упита он црнца: Јеси ли схватио, Ханибале, све што сам ти о мотору казао? — Да, све! Мајсторе. Само једно не разумем. — Шта то? — Не разумем, како то могу кола да иду без коња.

ПИКАНТНА СЛИКА

— Али, обе^ај ми да неЂеш никоме показати фотографију.

Ж Добро извињење Комесар полиције: — Пре три месеца украо си пар ципела, па сада опет. — Господине комесаре, ваљда не мислите да ^у ја носити једне ципеле пола године.

V пр.исш.ан.ииаиу.

Стари морски вук~ руч-а-у - је^ној крчми на пристаништу. Кел*нер му донео супу. — Келнер, упита морнар, шта је ово? — Па то је говеђа супа ( господине. — Тако? Онда сам ја, значи, преко 50 година пловио бродовима по говеђој супи, а то нисам знао.

Женски шешир за биоскоп

V д.а&.ар ' * — Побегла са/^ од .Јзорђа, тата и вратила сам сеј теби. и мами.,. — Да, али мама није код ку^е. Она се вратила твојој баби и деди... Путник, који је на излету до Аранђеловца, г^обра^а се кондуктеру: * № •— Зар машиновођа не може да појури мало брже? — Може, али не сме да остави локомотиву)у

Зал>у&л>ени — Јесте ли нашли у моме писму оно што вам нисам могао усмено ре^и. — Да, нашла сам петнаест ортографских грешака. уХ Свештеник не знају^и који је датум упита даму: — Данас је, зар не, четврти? — Не, господине, овај &е ми бити пети. ж Женсни разговрри — Зар не налазиш да сам еа овим шеширом десет година мла ђа? — Наравно, а колико ти је иначе годинв? — 29. — Са шеширом Или без њега? ж — Тата, шта је го клептоманија? — Клептоманијв? То ти |е, сине, једина болест, која ништа не кошта, већ шта више од ње се има користи! ш Међу нолегама * Лопав: — Шта, зар само лажнв акције, зар ни гроша у каси? Директор банке: — Ни речи, драги колега, може неко од клијената да чује.. ж На крову школске зграде стоји рода. Учитељ искориш^ава прилику. Он прича деци о животу рода. — А кад настане јесен, наставља он, роде напуштају нашу земљу и одлззс на југ, у Африку. Зашто то чине? Мала Милица ввли; — Зато што морају и црнцима да донесу децу! . ж Неопоразум Уредник: — Знате "ли да је због коректуре један писац љут и неће да прими хонорар! Коректор: — Трекја ли и у будуће да се тога придожавам? ж

ПИСМО МЛЛОГ ЈОШ1Ц1>:

— Али не чуди се топико. то је само моја маска за улепшавање. ж ИДИЛА Доцкан увече отац отвара прозор гледа у врт и зове: — Надо, где си и шта радиш? —- Ништа, тата, гледам месец и дивим му се, одговори девојка иза једног џбуња, — Онда реци месецу да узме свој бицикл и да иде ку^и, јер Је ве^ време да легнеш.

Длаги цика уледнипе, пле Неки даи досла нам је у госте тетка ката иа долова. то је мамицина лођена Тетка, ина• це добло длзећа и јос боље стојећа Удовица. Доиела нам је иеких масноћа и лазних длугих ствали за јело. То нам је доста помогло, јел смо инаце доста танко стајали. Татица се насалио са тетка ка• том да ие ]е удати за свога Плијатеља бозу, сталог незењу, а она се наљути и леце не тлебају мени мускалци, сви сте ви исти, поквалењаци, само гледате да Исколистите зенску па Је после оставите. Ето ти си твоју исколисНавао па је иолала да побегне од тебе. Татица ЈоЈ леце, плво ја иисаи њу исколисћа• вао него опа мепе, све Је по куНи плодала да би имала палаза

покел, а длуго није сама побегла већ са болом Адвокатом. Ниста ■ оиа није знала него само за покел. Сто се тице покела, казе тет ка ката, сад ми отменије женске у долову и длугим селима игламо по цео боговетни дан. Јуце Је тетка Ката довела код нас Једног флајела, са сесилом као аелоплан, нек иде дођавола Јел аелоплан не волим висе ни У сну да видим, и узаним ногавицама са лепим саленим цалапама. Тетка га нам Је плеставила: ово је Боби. Боби се дубоко поклоии и луком плеће плеко своје талцан флизуле. Затим сно Ја и татица отисли у сетњу, тако се то казе. Тек сио сисли ииз степенице кад ово засвила, валод поце да Јули у склописта, то Је нама инаце свакодпевни л

сваконоћнн сполт. Плицекали смо тетка кату, али плво је наисао онај моиден боби, плескако Је по тли басамака и плојули полед нас ко ветал, Тек ето иде и ана, и вице, еј стани 6ећалино, еј змај усо у тебе. Кад иас је угледала поце да плаие и казе одно ми златан ланац. Татица се смеје, и каз$ сигулно за Успомену. Нисио имали влемена за плицу вец и ии одЈулимо у лагум. Ту је татица поцео да глди тетка Кату, зал ти толико нападас мускалце па си се уватила с једним хохстаплелом. Оиа казе стета, тако Је згодан био, хтела сам да га водим у долово, да виде плавог флаЈела и то из беоглада, имале би комсинице, како то ан леце, Да влисте ко в томаи. вас Јовица ' л И*.

— Пре него што ее венчамо, жоћу да знам какав си! Пушиш ли1 — Не путкице! — ПиЈеш ли! — Не, не. — Идеш ли е другим девојкама1 — Никада! — Тм дакле немаш мане1 — Имам, драга, Једну Једину. — КоЈу! — Лажем!