Бодљикаво прасе
< еептемДра 1944
БОДЉИКАВО ПРАСЕ
Страна 3
■О&Љз *Ј&^ОЈоо II р |Ј |Јс! ТГе-^ица „Алс&к
Има у Бвограду |една двоспратна кућа, која је подједнако удаљана к од периферије и од центра, тако да нико не^е погрешити ако каже да се она налази на периферији или обратно. У тој двоспратној куКи која припада и центру и ближој периферији родио се пола године пре Почетка рата једном мовеку син Наравно читаоци већ могу замислити радост и весеље које је настало због тога што је прино ва била пола »мужескога«. Пола године по рођењу малога Перицб дошао је рат, а после једанаест дана и његов крај. Отац малога Перице био је у војсци, тачније речено био је резервни потпоручник и отишао је у заробљеништво. А малом Перици остала је мама, госпођа Милка, прилично дугојезична о'соба, и двоспратна кућа ни у центру ни на периферији. Сасвим је разумљиво да је госпођа Милка кувала а двоспратница да Је ддеала кирију, односно давали су је станари који су у њој становали. И тако је живот малог Перице, госпођа Милке, и двоспратне куће текао споро, али је ипак одмицао. Прола^или су дани и недеље, па и године. Мали Перица је растао заједно са скупо&ом која га је ипак брзо престигла. Али двоспратна кућа била је ка<? гЈЗВра крава музара: станари учтив и поштен свет који на времо плаћају кирију, и могло се живети. Чак је и Перичин отац добијао прилично често пакете. Био је мали Перица, као и сва деца, поождрљив и јео је врло много, може се чак ре^и да је јео као 'одрастао човек.> ч Научио је на пасуљ, купус, једном или двапута недељно месо, и на остале Мај. хранљивије производе данашњег времена. Најчудније у целој ово) ствари било је то, да малом Перици никада ниеу досадила ова иста јела која су се понављала по истом реду. , Увек их је јео као да их први пут једе. Дугојезична је била госпођа Милка. И зато није ни чудо што су све комшије знале за прождрљивост њенога ПерицеГ Такође није чудо ни што је Перица сасвим заслужено добио надимак »Алавко«. За Перичино благоутробије ниЈе се бринуо нико од комшија, који му, уосталом нису »ни род ни помози Бого. Зато се госпођа Милка једнога дана изненадила
до бесконачности кад се појавила сехтра њеног мужа, госпођица Јованка, уседелица овдашња. Дошла она и носи у руци неки пакетић. Кад је у собу ушао мапи Перица и учтиво поздравио онако како могу и знају поздравити деца од три по године, она му је пружила пакет. Он га је узео и очима упитао госпођицу Милку да ли га сме отворити, и пошто је добио потврдан одговор почео је да дреши пакет. — Ето, донела сам му мало уоколаде... Добила сам је од једног заробљеника.... Мали Перица раскиде омот и види: нешто умотано у сјајну хартију. Он сасвим хладнокрвно одмота чоколаду, стави је на страну, помириса станиол, и покуша да га жваће. Међутим, ускоро је приметио да је то само станиол и почео да се игра са њим: донео је маказе и секао. Кад је гост отишао госпођа Милка се запрепастила, јер је угледала чоколаду недирнуту. Одмах је зов-
нула Перицу и пружила му чоколаду: — Ајде, Перице, једи чоколаду... Перица ни да чује. У почетку га је госпођа Милка молила, затим претила, али свв је било узалуд. На крају Је била присиљена да му силом гура чоколаду у уста. Мали Перица ју Је у самоодбрани ујео, а као репресалије за ујед добио Је батине какве у свом животу не памти. Нека нико не мисли да он не може много памтити пошто има само -три године. То се може применити само на остале ствари, али на батине не, јер их је Перица у свом животу безброј добио. Чоколаду је појела госпођа Милка. Сутрадан је цео комшилук гледао Перицу као чУдо, а деца су за њим викала: — Овај не зна да се чоколада једе... Перица их је презриво погледао и сетио се пасуља са сланином. У томе моменту пошла му је вода на уста.
Расејани професор
— Јеси пи тн звонно! — Да, донсси моЈ кишобрвн.
СЕ СУШЕГ ао гмшб
П «5и ово 'Шуп4. неид, А УИУТРА СЛАЛЧА. Л\Е^А '
СЛАВУЈЧЕТУ Свак" те врло радо слуша Био курјак или шуша Јер га хвата зорт. Чим двоструко „ахтунг" вежеш, „Зечевиће" све напрежеш За тркачкн — спорт.
А Ц И И по поћи и по дану Бункер на Калемегдану Чуваш го и бос, Ал' си ипак баш на спени, На „крвавој" тој „арени" И разбио — нос.
ЦЕНТРАЛАМА И лето се ближи крају, А бонове још не дају, Свима наде бош; Чинониици сад се ваде Да три сата дневно раде, А нолбе у — кош.
КУПАЧИМА Топли дани, права згода, Па ко нелем дође вода, Купачи на броју; А пре подне сви због ,#уне" Купају се због узбуне У сопственом зноју.
Сечено маказама...
Из каменог доба Изгледа да су вицеви о таштама постојали веК и у камено доба. Тако је жена пећинског човека дојурила узбуђена своме мужу и узвикнула: — Човече, брзо узми један веНи камен, моја м'ајка је у великој опасности. Човек је слегнуо својим огромним рам*нима и рекао подругљиво: — Ако. За тог медведа ни мало ми није жао. Како је настао Везув У једном месту у Италији прича се ово: Два господина стој^ у близини кратера Везува.
— Не могу да разумем тајне природе! Како је овде у земљи могла да настане тако дубока рупа? — Казаћу Вам. Пре много година шетао је овуда је^ан Шкотлвнђанин и изгубио био један пени. Ту је била мала рупа. Он јв месецима копао на овоме меску да пронађе изгубљени новац па је тако настао Везув. — Душице, јеси ли се веК обукла? — Нв питај ме непрестано! Зар ти нисам још пре једног сата рекла да ку сваког тренутка бити готова?
апи црчча баш ме лдри, полупио С&О зе ства1=и •'
v нело еу пошгм оепо па ке. оача рер1>л смвло:
А ГДЕ сАил-аРишти СО^ЧА сгадРАо изпАз.ео^А.с — I "
па се 1лрвке - ј>ече гада И МИР ПА V 1АУКЈИ 6ПАПЈЦ '
и аош ПДЕ К.е
\