Бокељске приче

28

Кмет је устао у девет зора, натоварио бостан на маска, сам задигао кашету смекава и сину упртио кошић лимуна. Кад је излазио из авлије зовну га жена: Војо, реци конту Јозу да ћемо ми заклати оно наше прасе .. . Знам, знам, одговори он, а онда помилова сина по чупавој коси и крену. Џомбаст пут цодио је преко села. Пси су режали из обора. Пјевали су кокоти оглашавајући зору и рађање дана. Војо Бак је пребирао обавезе према конту. Предао му је половину трешаља, вина, ракије, пшенице. Подијелиће и позни кукуруз. Када се самељу маслине потјераће у град неколико мјешина маслиновог уља. Частиће га данас бостаном, лимунима и смоквама да се конте не наљути. Пазарни дани у Котору су уторак, четвртак и субота. Тада сељаци нагрну у град, носећи воће и поврће на прозор. Кад се на Ловћенској Капи бијели снијег, пазар је мршав као коза у кољену па се грађани отимају ко ће прије уграбити понеко јаје, замотуљак жученице, прегршт сланих маслина или ријетку груду сира. Ујесен је трг богат као трпеза имућног домаћина у данима славља. Под Тезом све узаври. Боје се преливају. Сретне се и понека лијепа и живописна црногорска ношња; обично на људима и женама који доносе на продају чувени његушки сир. Тргом се шири мирис грожђа и смокава, жуте се лимуни, црвени парадаиз, сребрнасто прелива риба у рукама муљанских рибара, цакли ракија позната и добра лозовача, претаче слатко вино од французице које продају Грбаљке. Војо Бак се почеша иза ува. Још прољетос, једног пазарног дана, пресрео га је конте Јозо Бубић на Гурдић и љубазно му рекао: Јеси ли видио малу прасад? То је онај добри сој из Загарча, кратке њушке, клемпавих ушију и * глатке длаке.