Бокељске приче

30

Донеси ми једно десет лимуна да пошаљем кћери у Тријешће одврати конте и изгуби се. Опет је Војо Бак добро пазарио, а око подне пође код конта, даде му једну дињу, нешто смокава, и, не десет, већ двадесет лимуна да се конте не наљути. Контеса га части ракијом и благо му се осмјехну, а кмет искористи расположење па се обрати конту: Конте, прасад су добро и здраво. Али, да ти се пожалим на једну ствар . . . Реци, синко, гласну се конте очински. На танке сам гране са кукурузом и ја бих оно моје прасе приклао чим мало застуди. Ја моје нећу него тек за Божић. Тада ми долазе кћер и зет из Тријешћа, а они имају жељу да једу свјежу, домаћу свињетину рече конте. Добро одврати Војо Бак и слеже раменима. Са улице је допирала бука пролазника. Кмет је размишљао колико he још његовог кукуруза појести прасе конта Јоза Бубића. Жалио је сваку прегршт и знао да ће добро бројити дане док и контовом прасцу дође нож под грло или га сјекира млатне међу клемпаве уши. Из тих мисли трже га глас контесе: Е, Бакићу мој. Добро. Ти кољеш твоје прасе чим застудни, а погодба? Уговорено је да нама припадне боље и веће прасе. а конте је стар и не може поћи у село да види које је веће. Може ли главар села' одабрати које је прасе веће? дочека кмет. Сјајна мисао. Колосална. Главар села нека одабере. О, ја у главара имам пуно повјерење јави се конте. Војо Бак са сином гази глуву планинску косу, коју обавија први мрак. Док иде уским путељком, а син подвикује на маска, сељак пребира своје. односе са контом. Јест. Преварио ме. Изиграо. То траје дуго, дуго...