Бокељске приче

32

оштрим ножем. У обору је лежало велико прасе, бијело и обло. Кмет га је гледао тужно и смишљао. Увече главар оде, а Војо Бак донесе у обор балу бухачине и запали је. Онда на густи дим постави прасе. Није га окретао. Тако је прасе са једне стране постало потпуно црно, а с друге је, и даље, било бијело. Ујутру је Војо Бак пребацио прасе преко самара и на маску га прегнао у град. Алка је рано звекнула на вратима Јоза Бубића, који је дремљиво упитао. Ко је? Доћеро сам прасе. Унеси, да га грађани не гледају. Оставио сам га тамо, на Гурдић. Прасе је с једне стране поцрњело као катран, а с друге је бијело као лист карте. То ће ми и главар села посвједочити. Ја мислим да је нека болештина или понтура. Гони... Гони, Јадниче! Утопи у море да се град не зарази .. . Кад је кмет отишао, конте га зовну: Чекај да погледам. Е, ви сељачки скотови! Нећеш мене преварити, Бакићу. Заједно су дошли до Гурдића. На оном мјесту гдје је у прољеће конте купио два мала прашчића, стајао је везан масак. Војо Бак хитро скиде струку. Пред очима конта указа се црна страна великог прасца. Онда погледа у другу, бијелу страну па престрашено викну: Гони .. . Гони, пост ти твој сељачки! ... Гони далеко на другу страну залива. То је куга. Ти ћеш град заразити ... Сељак крену на пут па преко Прчања и Тивта стиже увече у Грбаљ. Уз свјетлост ватре са огњишта Војо Бак је раскасапио прасе, а онда га посолио и сложио у бадањ. Послије недељу дана сушио га је изнад огњишта и причао да је то месо од „његовог” прасета. Те године је Војо Бак имао највише мрса па је пршуте продао конту'И то оне од „болесног” прасца.