Бокељске приче

36

Момак то и онако неће видјети. Али, зна да he отац плакати, да ће се ударати шакама по глави и проклиљати конта што му је упропастио дијете, хранитеља. „Нека га куне баш ми је мило”. Али отац ће плакати ... Када се наднио над боком барке угледао је површину мора: мирну као маслиново уље у пилу. Бранко прогунђа: Значи, нема погибије. Био сам сувише малодушан. Ја сам жив, жив! Отац неће плакати, нити ће мајка као остале жене у селу, обући црнину . .. Срећа је бљеснула на лицу момка. Он је заиста био жив, иако у то није вјеровао. Срећан и жив’... Не, био је само жив, без среће. Када су весла попадала у море како ће сада стићи на обалу. Сунчани зраци су лагано пловили заливом освајајући нове површине и момак се купао у тој свјетлости: жив, без среће. „0, проклети конте! Хтио си ме уцмекати ни крива ни дужна”. Од давнина је срећа краткотрајна.. Момка поново тргну неки продорни звук. Он погледа према луци. Неки мали бродић поздрављао је варош пискутавом сиреном и одлазио. Ишао је споро и није дизао велике валове. Момак се тренутно прибра, па опет уздрхта због снажног звука сирене „Барон Гаућа”. Нетремице је гледао у правцу луке. Бјелина се указала иза крме великог брода. Елиса се муњевито окретала. Валови грунуше у обалу. Барка започе поново игру на валовима, игру невјешту. Пропадала је у дубине и поново се дизала. Момка обузе страх, снажнији и јачи него икада раније. Страх од смрти! Мрзио је и конта, и његову шаралију и, ову, уздрхталу површину мора. Брод као вихор протутње поред њега. Момак није видио како му путници машу и сами бојећи се онога што их очекује на пучини, нити је чуо смијех морнара који се, навикли на све то, смију његовој смушености. Бранко се грчевито држао за бок барке па није видио ни Јану како стоји на зиду мандараћа и маше му рукама да се поврати натраг.