Бокељске приче

38

Бабићима. Бранков отац ће донијети јагње, велико, руде длаке, оно које се прво омладило. Донијеће и јаја, погачу од пшеничног хлеба, чистог, домаћег. То је најслађи хљеб, поготово када га мајка умијеси. Размишљајући о томе, момак је изашао у двориште. Бањо, сине мој. Ево, отац ти је стигао рече. Торба је висила низ раме погрбљеног сељака. Јагње је унезвијерено гледало. Син се припи уз оца и када заусти да га пита за здравље мајке и новости из села, конте се појави на праг. О, ево и старог Минића. Срећан Ускрс, конте Марко. Срећно!... Јутрос сам мало испрепадо твога Зеленка рече конте показујући руком на Бранка. Ја пуцао из шаралије и радовао се што дочекујем још један Ускрс, а Зеленко је стрецао, препадао се. Није хтио у барку . . . Исмијава ме Помисли Бранко. Онда су пристизали и остали сељаци, наполичари. Доносили су дарове и честитали Ускрс. Бранко је радио. Он се са њима није руковао, нити су они на њега гледали. Очи су биле упрте у старог конта. Воде за кухињу! викнула је жена. Тако је дочекао ручак. Конте и контесе, са пријатељима, славили су у великом салону, а сељаци засебно, у малој загушљивој собици, доље, у приземљу. Господари су им доказивали да су потчињени. У салон се дуго уносило јело, топло, миришљаво, укусно и разноврсно. Сељацима су дали да једу зеља. Прије него подиже чашу да наздрави гостима, конте Марко, по уобичајеном начину за вријеме празника, рече контеси: Однеси вина сељацима. Нека наздрави Јанин отац. Сељаци су јели сланину са зељем и причали о наполици, о томе колико љетине дају, газди, иако он ништа не ради. Тада стара контеса унесе бокал вина: Жеља је конта Марка да наздрави Јанин отац .. .