Бокељске приче

41

ТРЕЋИ РОЂАК

Док прољећна киша сипи, момак шкљапће пустом џадом и куне све жене и дјевојке. Све би их у топ набио, а лијепу Марију би стегао тврдим ковачким шакама за грло да пукне као сириште. Ох, будало! Што ће теби сељачком момку, тек демобилисаном из војске, да трчиш за градским мудрушама које сваки дан мијењају памет. Тај глас момак чује док гази нијему џаду. Вода клокоће кунетама. Колико је још до села? Момак је мокар. Ни под пазухом више није суво. Дошло му је да легне. Дуго је већ журио, а сада је почео осјећати неко уживање у мокрој одјећи. О будало. Шумар, ти ли си? Мрак је. Из мрака допире глас познаника. Киша лије, а.он пјева: „Гаравушо други ми те љуби на образу познају се зуби ...” Човјек пјева. Далеко се чује пијани глас, а ноћ преноси звук. Момку је досадно. Хтио би и он да запјева, не обичну, свакодневну пјесму, већ нешто ново да се по селу прича како су пијани шумар и заљубљени момак ноћу кљацкали пустом џадом, по киши, и сваки за себе пјевао. Момак сриче: „Ој Маријо гром ми те убио . . . Гром удрио тебе погодио . . . „Не вриједи. Момак и даље сриче и пјева. Дерња се из свега гласа, нека се чује, нека о тој пјесми бар прича остане. Шумар шара по цести.