Бокељске приче

48

столњаци миришу на ракију. Пијанице воле да ломе чаше, да просипају свој зној, да лумпују. Гојазна куварица шета и дремљиво погледује госте. Еј, ти!. . . Нијесу ово спаваћа кола. Легни у кревет код жене. Она те жељно очекује... Еј, ти! Жена те жељно очекује. Будна је. Дижи се, не дигао се! опомиње куварица ниску појаву у углу. Човјек је спавао са болесно отвореним очима. Ритмички су се надимале његове длакаве груди. Нешто као пјена цурило је са крајева његових усана. Док је тако дријемао, у рукама је чврсто држао неке хартије, дебеле, изблијеђеле. Ваљда није инжењер? Кафе-куварица му прилази, удара га по рамену. Еј, стричане! Воз оде . .. Нека га. Ало, келнерација! Донеси ракију г шљивку моју, препеку морачку . . . Све се понавља: шанк, блокирам, шљивку морачку. Дванаести децилитар се постројио пред ниском појавом у углу локала. Услиједио је кратак, отсјечан и одлучан трзај главом и све је било готово. Дванаести чокањ стајао је празан и човјек је с времена на вријеме тужно гледао час у њега час у гојазну куварицу. Ало, ти, штриго! .. . Десет чокања ми је плаћено. Платили су их гости, путници, пролазници. Хоћеш ли ми и ти платити два чокања? Зашто да ти платим? Свиђаш ми се. Тако, одавно ми се свиђаш. Волим дебеле жене, још јаке за љубав. Ти си луд. Гојазна куварица се грохотом смијала. Видјело се да јој ласкање и најодвратнијег госта у локалу годи. То јој је причињало задовљство. Кад на њу нико не окреће главу, а она је била попадија, нека је бар гледа. ниска појава из угла. Платићу рече жена. Сада знај коме си платила. Човјек устаде и пружи руку жени.