Бокељске приче

5

3ЕНИТ

Лијепо су живјели у кући Јова Марића до онога часа када умрије домаћица. Онда све пође наопако: што је имао, домаћин је потрошио за погреб и „четрдесницу”, та мртвачка весеља која кућу ископају. Старих уштеђевина није било, трошкова доста, он невјешт газдовању. А живјети се мора. То је значило мора се пронаћи неки, макар и тихи, извор, за свакидашњи залогај хљеба. И Јово је доспио за радника у циглану. Дошао је да снагу, крв, младост, здравље, све што има, зарази прашином и преточи у црвену боју тигле и опеке које ће богати људи уградити у виле и палате. Код куће је остао његов отац, човјек већ у годинама. Прашина влада цигланом,: свуда сива, само у пећи црвена. Сива прашина продире у грло и нос, сиједо боји косу и трепавице. Невидљиве честице испуниле су простор, обавиле људе и предмете дале им боју земље. Док вријеме нехајно протиче, Јово псује судбину, а настојник виче из свега гласа да надјача заглушујућу јеку машина. Крај и почетак радног времена оглашава фабричка' сирена дугим, продорним звуком, од којег би, како изгледа, планине морале уздрхтати и море се усталасати. Јово Марић ради у пећи. Његову кошуљу испунила је црвена прашина од печене тигле и опеке које износе из узавреле фабричке пећи. Зној пишти млазевима, пробија одијело, купи црвену прашину и по грубом платну кошуље исписује криве црвене линије. Прашина пада непрекидно, све више, као да је неко изнад циглане просуо велику врећу пепела.