Бокељске приче

63

ГАЂАЊЕ КОКОТА

Човјек сагиње главу до сланог камена у мандраћ. Кратак, летимичан, брз поглед бацио је по модрој површини залива и онда погледао пред собом. Поново је видио излизани камен станац под иогама ... Два пролазника иду према граду. „Је ли полудио? Што бечи у ту кречњачку плочу”? рекао је први. ~То је рибарски обичај. Стари, прастари обичај рибара” додао је други. „Обичај .. . Чудно ...” Рибар их није чуо. Он је припио усне уз сами камен. Пољубио га је, осврнуо се око себе, видио пролазнике који су застали, погледао усталасану воду и, поново пољубио камен поред мора. „Пасје ли вјере! . . . Еј, како се зовеш?” питао је први. „Вицко Радић” одазвао се рибар. „А, Вицко!” Дан се рађа преко планине. Сунце сноповима баца свјетлост на Боку. Просипа се бијела свјетлост по заливу. Брда добивају чудан изглед и личе на позоришне кулисе обасјане снажним и огромним рефлекторима. „Има ли рибе”? пита други. „Нема. Данас је рибарска слава: гађамо кокота” одазва се рибар. „Пусти га. Луд је” додаде други, а онда обојица кренуше према граду.