Бокељске приче

7

Чудно је вријеме. Оно једнако протиче поред свега и свакога, поред зелених поља, ливада и пашњака, модре пучине и сиротињских огњишта, кафана и фабрика, ноћних локала и позоришта, богаташа и сиромаха, радника и газда. Свуда пролази истим ходом а људи га различито осјећају. Некима су тренуци вјекови, другима године пролазе као час. Какав сат има настојник? пита Јово. Сребрни „Зенит”. У јеци машина и тутњави вагонета кораци се не чују ... Ти, Јово! Зашто си сломио толико опека? Пасји сине! Сваку ћеш платити и уз то, одбијам ти пола дневнице за казну виче настојник. Као да се није ништа десило, Јово узмахује рукама, купи просуте опеке, слаже их на вагонет и броји. У подне је знао резултат: 12.000 опека прошло је преко његових руку за то пријеподне. То множи са шест кила. До подне 72.000 кила. То је терет. Носи га млади радник на осамнаест година и непрекидно мисли о сату. Он му блијешти пред очима, мален, лијеп. Морамо купити сат. Настојник нам краде вријеме. Треба нешто предузети преко УРС-а. Сат ћемо купити заједнички каже стари радник. Плата се прима са закашњењем. Јово је пружио руку да узме новац. Због лењости си кажњен са пола дневнице. Сломио си двадесет оцека. И њих сам наплатио. Толико да знаш говори благајник. Сирена помамно урла. Рад је завршен. Умукла је јека машина. Радници носе црвену прашину у знојавим одијелима, у коси. Свуда. Носе је заједно са примљеним новцем. Сваки је динар обојен црвеном прашином опека крвљу. Дај ми један,,3енит”, сребрни каже Јово трговцу.