Борба, 07. 10. 1973., стр. 10

“

Има их свуда у предграђима вели ких европских градова: око Минхена, Беча, Стокхолма, .Марсеја или Париза... Раније су их звали мангу пима, скитницама; сада им све чешће додају епитет „очајници“, „десперадоси“.., Ко су ти нови десперадоси са градских периферија2 Углавном дечаци и девојчице испод 18 го дина који се, како сами објашњавају, „смртно досађују“, Они се толико досађују да због досаде умиру, или се у њима рађа неодољива жеља да неког убију, оштете или макар само увреде.

.О мангупима, „силеџијама“, како их код нас обично називају, писане је безброј пута. Познато је из какве породичне средине обично потичу, где се најчешће и најрадије окупља ју, ко су им идоли и најчешће жрт ве, на који начин, „оперишу“. Млади без надзора, по природи наклоње ни претеривањима и жељом за истицањем по сваку цену, са вишком

енергије коју не знају како да упот

ребе, живе свуда, у свим земљама и на свим континентима, Разлика је само У томе што су њихови испади негде безазленији — своде се на меЂусобне туче и разрачунавања који не задају много посла друштву. Пос ле неколико немирних година сви они скрате косу и почну озбиљно да уче или раде. Међутим, у неколико европских великих градоза беспослени омладинци су последњих година постали права напаст, проблем број један за друштво и чуваре јав ног реда. Они се више не ограничава ју на безазлене протесте против ус таљеног поретка или на позајмице аутомобила, већ не презају ни од теш ких провалних крађа и убистава не дужних грађана. Доносимо ли судо озбиљности овог зла у појединим зем љама, према броју и учесталости написа о њима у штампи и преко друтих средстава информисања, можда нећемо погрешити ако Француске

Разговор са једним малолетним деликвентом

Спарно поподне у једном бистроу у Клињанкуру, париском предграђу. Испред улаза четири мотоцикла а унутра, за столом, два дечака коврџавих коса у ко"жним виндјакнама и похабаним фармеркама. Старијег зову Џон. Са њим су две девојчице од 16 и 18 година у карираним сукњама. Једна носи око врата мароканску огрлицу, друга бедуинску наруквицу. Пију пиво... Успостављање контакта иде тешко: „Шта ти, заправо желиш да дознашт Нешто о бандама младих2 Хе! Хе! Да узмемо још по једно пиво. А ти (обратио се Џон своме другу) изведи девојке! Хоћу нешто да испричам овом господину.

„Банде, оне праве, е таквих не ма. Ја имам другаре у Вилмомбплу. Суботом увече кренемо нас тридесетак да попијемо по једжу. Одрасли су нам досадни. Они

| се нас плаше. Чим се појавимо. до бију пролив. Ми никада не креће мо са намером да некоме разбијемо њушку, али они нас приморавају. Неке вечери било нас је. у Стенсу тројица: управо смо пили по једну. За све то време два типа су нас посматрала. затим су почели да нас вређају. По звали смо их мало напоље. Нису хтели. Онда смо их сачекали, и пропустили кроз шаке... Ми нетра жимо кавгу. али кад људи баш хоће... Рођен сам у Медону. Родитељи су месари. Цео живот гле дамо увече телевизију. Онда сам почео све ређе да се враћам кући, Становао сам са Жожом. Он је зарађивао 1.000 франака месечно. Сад помало крадемо,. а ви новинари урлате: „Лопови, мангупи, друштво мора да се заш тити од вас!“ А, кад се прокри'јумчари два милиона флаша бор до вина, и кад богаташи избегну да плате порез, то је вама при родно! У реду: ми крадемо у роб'ним кућама с времена на време. а кад се то не може. онда се Марија помало умиљава одраслима. Симпатична је. Она зачас може да направи 150 франака... Зовете нас лоповима зато што се досађујемо, што осећамо жељу да оставимо овај трули крај, да видимо море, да спавамо у лепим собама са купатилом. Али, за све то треба лара. Нама се жури, па узмемо паре тамо где нађемо.

Прекјуче. на пример, био је јетуриста код моста Ал-

| дан страни-ту] с ' ма. Оставио је, 'за тренутак, :Н | огради ташну да би снимио АЈ| бело Што је најблеса-

биле све ис-

Ц “ ( ла му их вратим...

"и фи пад

Ра

мангупе уврстимо у најопасније и најбројније, Листови и часописи у овој земљи високе културе и станда рда, не региструју само омладинске испаде и криминал већ залазе и у испитивање и објашњавање узрока њиховој појави и све већој распрост рањености. 6 '

Чини нам се да би свако препричавање написа о новим десперадоси ма у француској штампи било мање импресивно него преношење без коментара. У данашњем Рефлектору, уз незнатна скраћења због недостат ка простора. преносимо стога анкету коју је угледни париски часопис „Ес прес“ спровео о "њима у Паризу и. неколико других градова. Анкета но си наслов „Становници предграђа, мангупи вам говоре“! Ево тог текста онако како га је часопис дао у једном од својих септембарских бројева. „Гужва је трајала више од два сата, На једној страни били су деча ци из места, на другој кампери, група младих који су из париског реги она дошли на летовање у Жиан л' Пен. С једне стране улице на другу летеле су флаше, гвоздене полуге и оловне цеви. Очевици причају да неки учесници туче нису били стари ји од 17 година... Догодило се то 15. , августа, а осам дана раније пет дечака наоружаних палицама и ноже вима целу ноћ су у Лориану малтре тирали "усамљене аутомобилисте. Кад су их сутрадан пронашли и ухап сили, показало се да двојица од њих нису имали ни по 16 година. У Етртау група од 15' дечака и девојчица опустошила је 19. августа једну пекзрницу. Власника су испребијали на мртво име ад његовом помоћнику сломили једну руку... На Азурној обали, од Касија до Мантона, полицајци су интервенисали 38 пута за месец дана, а млади изгредници задају муке и грађанима и властима го тово свакодневно у Тулузи, Фекам-

„

пу, Клеј Сујиу, Марсеју и у свим предграђима Париза,

Статистике показују да ферије и нерад изазивају, местимично тежак омладински криминал. Овог лета де ликти младих нарочито изненађују због своје учестаности и суровости: већ се говори о новом виду насиља, бруталном и свесном, инспирисаним филмом режисера Кубрика „Паклена поморанџа“. 'Најављује се нова ера малолетних преступника, извла чи се умољчани мит „црних виндјак ни“ (Броџзопг појг5). Али, ове 1973.

године, остарели припадници „Див-

ље екипе“ из 1961. више застрашују 'него што чине зла, Стварност је баналнија у вези са младим изгредни цима али она тим више узнемирује.

Љубав из досаде

Нови малолетни десперадоси најлакше се могу срести у популарним стамбеним зградама у предграђима Париза, Лила, Дижона, Авра, Нанте "ра или Марсеја. „Млади дивљаци“ који тероришу домаћице, краду по самоуслутама и становима, не иду даље од тога: они не сањаре о неком херојском подухвату. Све почиње ти ме што се смртно досађују и, да би могли побећи од родитељских грдњи и шамара, окупљају се пред вра тима својих „силоса за становање“

Овог лета је улице познатог летовалилцта Сен Тропе на Азурној обали освојила војска ратоборних малолетних „валкира“ са њиховим дугокосим дру-

гајила. Бучне параде често су се завршавале сукобима. са чуварима реда

“мирним

грађанима.

„Шта бисмо ми могли да радимог Ми "пе знамо шта да радтцлмо...“ (илустрација насловне стране у париском „Експресу“) '

· је реч, ударцем песнице

них палица ништа неће решити.

који сивилом личе једни на друге као јаје јајету, Састају се спонтано, без разлога — да би попушили по ци гарету, да им прође време, да се мало кошкају.. Љубав се води на брзину по подрумима иу групама: »Не чинимо то из задовољства већ зато што нам је досадно“, каже 19-то дишњи Клод. Једног лепог дана неко ме од њих падне на ум да украде мо тоцикл; остали прихвате „игру“. Та ко најчешће и настају групе, Њихове су жртве „људи пуни пара, кукавице“ сви они који „банди“ не припадају. Групе су подељене по кварто вима и свака „оперише“ одвојенои у свом рејону. г

Омладинска деликвенција ипак не настаје случајно: 45 одсто младих преступника потиче из разорених по родица; 52 одсто немају никакву шко леку сведомбу, 51 одсто нису никад почели да уче неки занат. Међу запо сленим десперадосима трећина су не квалификовани радници. Двојица од сваке тројице живе у породици чији је приход мањи од 250 нових франака месечно по члану. Јасно је да пре ступ под таквим условима ' настаје инстинктивно: циљ је све оно што представља друштво — од табли са саобраћајним знацима и домара, до „Ффликова“ (полицајаца). Свет одраслих сасвим се одбацује: „За мангупе, каже Жак Елил, управник једног клуба за превенцију у Бордоу, одрас тао грађанин више није случајни не пријатељ већ странац у смислу примитивних племена. Слабост се надок нађује агресивношћу, делом замењуаргумент“. У Монтреју смо срели Лизету, 16-тодишњу девојчицу. Она је од фе бруара до сада починила пет делика та, Носила је дугачку „циганску“ ха љину какве су овог лета веома модерне. Украла ју је у робној кући и то мирно објаснила: „Ја никад ниш та не купујем, све дигнем! Украла сам шест оваквих хаљина. Украдем и храну кад ми мајка забрани да једем зато што сам јој претходне ноћи дигла новчаник док је спавала“.

Шеснаестогодишња Сизан се са својим пријатељицама такође специјализовала у крађама: „То је сасвим једноставно; опазим неку стари цу на улици и затражим јој новац. Ако ме одбије, треснем је по лицуи отмем јој ташну“. Лизет поодавно не иде у школу нити ради, Желела је једно време да постане фризерка, за тим је одустала: „Шта ће ми: Паре увек имам за биоскоп јер тамо још нисам пронашла начин да уђем бесплатно“. Она лута улицама са својим другарима којима је чак постала

вођа. | Сале за контакте

Младих криминалаца као што је

Лизет има око хиљаду само у Мон-

треју. Неки су дубље огрезли у прес туп од ње, други су мирнији, али сви већ записани код месне · полиције: „Покушавамо све да их спречимо да не праве глупости“, објашњава комесар Лисјен Прован. Јер, он више верује у превентиву него у кажњава ње. Стога је још пре годину дана за дужио четворицу службеника да се искључиво брину о младима, да по цео дан „траже контакте“: да пазе на преступнике који покушавају да понове деликт, да им траже посао, са другима да разговарају и да позивају родитеље на саветовање. Подухват тежак али један сличан у париском предграђу Курнев већ је дао позитивне резултате. У том крају је 1971. тодине гостионичар, расрђен због ста лних туча у локалу, У афекту убио из револвера 17-тодишњег дечака. Та да је у самом кварту основана полицијска станица нове врсте, нешто као, канцеларија за пријем, са цвећем у саксијама и сликама по зидовима. Ове године је комесар те „нове полиције“ задовољно одахнуо: омладински преступи смањени су за.25 одсто! Како се то догодило Жефови банди су у затвору, другима је досадило да се стално јављају на контролу, али ипак долазе да попричају са комеса ром Обријем, да потраже савет, иако тунђају: „Ови фликови сад покушавају. да нас придобију сентименталношћу“. > Експеримент је остао редак због недостатка људства. Ипак је постало јасно да се само ударцима гумеТо је и мишљење Клода Бретењјеа, ше фа полиције за Курбвоа. Он је одговоран за 14 општина међу којима се налази и једна од најнемирнијих У земљи: Нантер. Чуварима реда треба ло је више од годину дана да продру у „сите Маргерит“. У том делу града њима је, све донедавно, сваки бора вак био забрањен. Група од око 400

' ' |

МЛАДИ НА РАСКРСНИЦИ

паун

Међу собом се зођу „аубар“, „лулу“, „дегсперадо“.,, За озбиљне трађане Француске шао су обични машупи, " скишнице, беспосличари. — О шим нобим | „очајницима“ било је речи и на Међународном контресу криминолота, који је одржан од 17. до 22, сештембра у Београду. — Појађа малолешничкоћ криминала п насиља преши да у неким земљама прерасте у ђрао озбиљан проблем —

| ! |

8 : 5: 486 5 · Пошто су тре неколико година прохујали Америком м Енглеском, „талсљени,

атђели“ су сада пустили корење у Швајцарској. Млади мотоциклисти сити чивилизације радо се повлаче у кланове одбијајући. да раде или уче

Дијалог између једног настојниха ч 14-годишљњег шефа -„банде“, на улици

"до

у Монтреју

дечака и девојчица свгки пут би их засипала каменицама па чак и меци ма из револвера. |

Прошле године као оптужени по јавило се на судовима 45.460 младих испод 18 година. Овој бројки треба додати још 55.000 тинејџера означених да су „у физичкој и духовној опасности“. Сви су они „убележени“ али власти их радије држе под прис мотром него да их шаљу у неке од поправних центара.

Деликвенција је по правилу крај

ња последица једног тежег и раши-

ренијег зла: социјалне неприлагође-

татовати да су се у току последњих

осам година бежања од куће у Фран цуској утростручила: 9.938 у 1964. а 32.629 у 1972. години. „Бегунце, каже комесар Бретвењје, налазимо на десетине по подрумима, зато што они траже топлину групе; у тој групи пре или после рађа се и преступ“. Млади краду мотоцикле „зато што је то једноставно; што брзо иде и прави галаму“; или аутомобил „да би смо задивили девојке и направили један круг“. Касније долази до, „усавршавања“: мотоцикли се демонти. рају или пребоје у неком напуштеном подруму. У Мелену је недавно откривена праза тајна гаража у којој је свакодневно радило двадесетак недораслих момака. Краде се и новац. Тренутно је на цени техника крађе ташни у пролазу мотоциклом. Краде се све што се зажели и што не може да се плати. Парола у супермаркетима. „услужите се сами“ постала је прави изазов за младе „Стручњаци говоре о „криминалитету економске неприлагођености“; у ствари, две трећине малолетних дели ката су деликти против материјалних добара, а само 16,5 одсто против личности. Једна студија Истраживач ког центра у Вокрсону, који припада Министарству правосуђа, да су нови облици деликвенције директно везани за економски пазвој: у најбогатијим квартовима степен крађа је и највиши. Ипак, у свим тим изгредима и крађама младих не ма ничега по угледу на организоване банде одраслих пљачкаша.

Деветогодишњи . изгредници

Окупљање младих и оснивање група спонтани су. Позив у војску или женидба те групе осипају, а они „нежни“, којих је половина, заувек не штају групу већ пос..~ првог „по сла са полицијом“, Чуваре реда у Француској нарочито забрињава мла дост неких деликвената. У Нантеру

осмогодишњи Деде влада над неко- .

лико десетина дечака! У Монтреју бригада за малолетнике је похватала летос деветогодишње дечаке који су пустошили за време одсуства вла сника празне станове. У Лиону су не "давно откривене трупе изгредника у којима је најстарији члан имао 12 година. Они су се бавили уцењивањем ученика у близини школских зграда. Током јула у Фонтену, пред„грађу Гренобла, ухваћена је група год 24 дечака у којој је најстарији и'мао 15, а најмлађи 9 година, Они су

показује

досад опљачкали преко 170.000 нових франака. Кад су их питали заш то, одговорили су: „Па, ферије су сувише дуге“. Та безосећајност нарочи то је изненадила психијатра др Ива Румажона: „Мене запрепашћује, мно го више него насиље којег је увек било, то потпуно одсуство кривице код младих деликвената: као да је насиље за њих нешто сасвим природно. Но, могу ли се озбиљно опту-

„живати деца што не живе према со-

цијалним нормама које ни њихова непосредна околина не поштује баш увек:“ Ово питање враћа на оптужбу телевизије, порнографије, шунд штампе — често погрешно, често са разлогом, Зар породица није више оно што је некад била7 Свакако да ни је. Шеф бригаде за малолетнике, Ер нест Лефевр, подвлачи да кривицу сносе „распадање породичне структу ре и елиминисање деда и баба који су некад били главни помагачи роди тељима у васпитању деце“.

Деца су после изласка из школе

. препуштена себи и због тога што је

удаљено радно место: услови превоза приморавају родитеље да проведу свакодневно неколико часова у возу или аутобусу. Оптужује се и школе ки систем: делегат за васпитни над“ зор у 11 париском арондисману, г0спођа Лелурн, каже: „Продужење оба везног школовања до 16, године један је од главних узрока омладинске деликвенције, Чим напуне трина есту, многим дечацима и девојчицама учења је доста; они би желели да раде“. Њену изјаву употпуњује коме сар Обри: „Млади често нису обдаре "ни, преслаби су да би радили физич

. ки а сувише неуки за нешто друго.

Шта се онда догађа; Они три године дремају у истом разреду све док не напуне 16 година. После тога немају. жељу да било шта раде. У осам од десет случајева први деликти су мон тирани“ у школи, управо у тим разредима — „спаваоницама“, Преостаје им, како ти сами „спавачи“ сле, да повлаче своју досаду не очекују“ ћи ништа друго осим _ неколицине другара са којима се може мало ше гачити: „Тражимо другаре који мисле као ми, да заједно припремамо ударце“, признаје 16-годишњи Дидије, ситан смеђокоси јуначина из Кана, који је 11 пута био пред судијом за малолетнике а 18 пута у поправили шту. Сваки пут кад би Дидије пожедео да. ради, давали су му у руке лопату да копа јаркове: „Нисам мотао то даље да подносим, нарочито да имам шефа над главом. И пукло је после осам дана: побегао сам! Мо. ја политика је новац. Баш ме брига

за гласање, Па ја сам лишен грађан

ских права! Уосталом. политика ни-

чему не служи, “Дидије сматра (зак

Љључују ачкетари часописа „Екс-

прес“) да нема наде. За све њих пу-

бертетско. доба је тежак прелаз, на-

рочито у друштву где су побркана

правила опхођења, На прилазима гра

дова. У мали туробан свет сивих ку-

ћерима, млади упадају као у мрежу

за дивљач...

Припремила; В. Јанч““

|ђ