Борба, 23. 11. 1988., стр. 13
Диобе нам историја неће опростити
Одговорни смо и пред историјом и п
ред будућношћу да повратимо ком-
шијске, међуљудске и хумане односе. Морамо се ослободити илузија о
самозадовољности. Европа се уједињуј
'" же Скендер Карахода, тета у Приштини _
„Мислим да није мали број људи на Косову који се отворено супротстављају контрареволуцији. Било би погубно да је другачије. Друго је питање колико се они у свакодневној акцији јасно легитимишу — каже у интервјуу „Ослобођењу“ Скендер Карахода, предсједник Акционе конференције, СК Универзитета у Приштини. На жалост, тај утисак се стиче, јер како објаснити да се злодела дешавају ту поред њих, а све остаје углавном на вербалној осуди. Утисак је да је број ангажованих људи мали и да не доминирају у свакодневној акцији, што би имало веома позитивне ефекте у стварању поверења и повољне климе како на Универзитету , тако и ван њега. Делим ваше мишљење да за осуду и најмањег међунационалног ексцеса нису потребни округли столови, симпозијуми, семинаи. У Осуда ексцеса је цивилизацијска особеност и сматрам да сваки човек који то не чини доводи у сумњу свој идентитет, личност и друге вредности човека, коме је солидарност својствена.
Стога сматрам да осуда било каквог ексцеса, насртаја на личност, без обзира о којим мотивима се ради и са каквим је циље-
_ вима, остаје дуг интелигенције. У конкретном случају, код нас
метале ал риштсавинипиаирисесле артритиса
ОЗЉОВОВЕХЈЕ
на Универзитету, то је дуг албанске интелигенције.
Поларизација на националној основи сигурно је главна кочница даљем раду и остваривању зацртаних планова. Ситуација захтева хитно престројавање у ходу. На Савезу комуниста на Универзитету сада је големи посао. Који су најважнији задаци
— Других алтернатива за Савез комуниста нема мимо реализације Програма СКЈ и свих партијских докумената који комунисте обавезује на акције и доследно спровођење својих задатака. Стога ништа не сме бити кочница даљем раду и никаква блокада акција не долази у о6зир. Лако ћемо се ослободити заговорника поларизације на националној основи уколико будемо перманентно вредновали учинак конкретног рада сваког комунисте. На актуелним зацртаним и конкретним задацима свакодневно ћемо се морати диференцирати уколико желимо повратити, пре свега, међунационално поверење. Притом се морам ослободити опортуниста,
е, зашто бисмо се ми делили — капредсједник Акционе конференције СК Универзи-
ћутолога, конформиста, заговорника начела „чекај да видимо шта ће бити“, итд, јер ово стање је неодрживо за све. Мислим да нема више ни смисла ни оправдања за описивање проблема који доводе до исељавања. Ваљда је и онима који су на тај проблем гледали другачије постало јасно да ова Покрајина не може и не сме бити етнички чиста, јер онда нема Југославије.
0 Kako до тог пријеко потребног заједништва, шта у том смислу СК на Универзитету има у плану и како ову сви нараслију кризу превазићи2
— Људи на Косову су вековима живели заједно. Зашто им одузимати то правог Одговорни смо и пред историјом и пред будућношћу да повратимо комшијске, међуљудске и хумане односе. Морамо се ослободити илузија о самозадовољности. Европа се уједињује, зашто бисмо се ми делили2 Како до тог заједништва2 Никако другачије но опет заједно кроз непосредно ангажовање сваког часа, дана и месеца. Јасно треба повући демаркацију између оних који су за ову Југославију, ово братство и јединство и заједништво, и свих опортуниста, ћутолога, националиста свих нација, душебрижника и патерналиста, националних лидера итд..
Ненад НОВАКОВИЋ
Политика моје дежеле:
Надбискуп Шуштар, личност с врха југословенске католичке хијерархије, исказао опредељење по којем би „вјерске заједнице у Југославији“ требале стварати заједничке ставове у поводу актуелних политичких збива-
ња
У САД Јанез Становник даје изјаве о нашој политичкој ситуа-
цији. У Бечу то чини љубљански
надбискуп и словенски митрополита, који је и потпредседник Бискупске конференције Југос-
' лавије, др Алојзије Шуштар. У САД Јанез Становник вели да је „чак и надбискуп Љубљане затражио од својих свећеника да се моле и залажу за нас, за владу, укључујући и мене лично“. Сличност гледишта је очита. Шуштар је запловио у политику своје дежеле, на крилима политике види — цркву.
У јавности је одјкнуо шлагворт надбискупа Шуштара, а ради се о личности с врха југословенске католичке хијерархије и човјеку од угледа у Европи. У Бечу он је исказао опредјељење по којем би „вјерске заједнице у Југославији требале стварати заједничке ставове поводом акту: елних политичких збивања“. Посебно би се требало заузимати, у садашњој напетој ситуацији у Југославији, за рјешавање проблема мира, за слободу, поштовање људских права и за суживот народа у Југославији. Он вели да црква не „жели ступити у политичку дискусију у ужем смислу вити износити политичке приједлоге, а ни мијешати се на пољу партијске политике“. По њему, кршћани имају обавезу да са становишта своје вјере придоносе рјешавању проблема у друштву. „Глас концила“ је 13. студеног донио о томе вијест, а у броју од 20. студеног 1988. године објашњава Шуштарове ставове у редакцијском коментару под насловом „Црква на политичком подручју“, и то са становишта цркве у хрватском народу.
И надбискуп Шуштар и „Глас концила“ одбијају и помисао да се желе мијешати у политику, нису вољни узурпирати права која. им не припадају, нису спремни упустити се у политичку дискусију „у ужем смислу" нити давати политичке приједлоге. Све је то лијепо чути, али искрсавају и нека питања и различитости у гледању на исте проблеме.
Они су за право цркве да износи своја мишљења о актуелним политичким питањима и то не сматрају мијешањем у политику. Да ли је то баш могућег Да би се судило о политичким збивањима ваља полазити с неких позиција, а за Шуштара и „Глас концила“ то је ваљда социјално—политичка доктрина цркве. У овом случају, то значи доносити судове о друштвеним и поли тичким питањима самоуправног социјалистичког друштва са
правни савети _
становишта католичког светоназора и католичке социјално-
„= политичке- доктрине. „А с-тим-|
се не можемо сложити! Сама тежња за изрицањем судова о политичким збивањима је улажење у политику, и то с одређене _ социјално—политичке платформе. Судити о политици, а сматрати да се може бити изван ње, тешко је схватљиво. Ако би, пак, вјерске заједнице иступиле са заједничким погледима на политичка збивања, озбиљно је питање како и којим путевима доћи до тих ставова. Треба ли нека координација и заједничко тијело, јер разлике међу њима су врло велике и могло би доћи до међуконфесионалних — напетости. Кршћани су позвани, као и сви радни људи и грађани, да и са свог вјерског гледишта придоносе рјешавању друштвених проблема, али не тако да обични вјерник, лаик буде тек пука трансмисија оних ставова о актуелним политичким збивањима које заузимају црквени врхови. Било би то посредништво горњих црквених структура у политичкој сфери. У самоуправном друштву тежимо да и кршћани буду политички субјекти, а не трансмисије. Но, упитајмо се не води ли то доиста конституисању црквене или вјерске заједнице као политичког фак-
тора или субјекта. И. МЛИВОНЧИЋ
укрштене речи
Енигма
И странци и ми налазимо да је за излазак из кризе вријеме на измаку, а разлика је само у томе што је, по једнима, вријеме пет минута прије дванаест, док неки кажу да је — пет минута послије дванаест
Већ други пут ове године имао сам прилику присуствовати округлом столу о Југославији. Описао сам већ први, који је прошлог прољећа организирао лондонски Краљевски институт за међународну политику, а трајао је три дана. Други, у режији берлинског огранка познатог Аспеновог института, трајао је два дана. Узели су учешћа Западноевропљани, Југославени и Американци. Кад бих хтио означити опћу црту што се провлачи кроз ова, по мислима отворена, али за ширу јавност затворена разматрања, нашао бих је у процјенама темпа. Сви заједно, странци и ми, налазимо да је за излазак из кризе вријеме на измаку. Разлика је само у томе што је, по једнима, вријеме пет минута прије дванаест, док неки кажу да је пет минута послије дванаест.
Разумијевања странаца за сваки план игре који полази од тога да за реформу у тржишном правцу темпо не може бити брз и да ће побољшања бити постигнута корак по корак, на страни нема много. Чуло се да би нам се могло догодити да заостанемо чак и за темпом Источне Европе и, како је рекао један отровни амерички професор постанемо земља трећег свијета. На што је нетко, опет са Запада, убацио: четвртог.
Већина се занимала како ће, по нама, земља изгледати кроз годину дана. Има ли шанси да инфлација спласне2 Били су разочарани. Наша су мишљења песимистична, премда нешто мање од наводних предсказивања Међународног монетарног фонда, по којима, ако не буде употријебљена шок-терапија, југославенска инфлација средином идуће године може износити 500, а до краја те године 1.000 постотака. о нама
Странци констатирају не толико да наша криза представља дио опће кризе социјалистичких система — премда је речено и то — већ и нешто за нас нарочито болно: да је посљедњих десет година југославенски модел изгубио атрактивност на Истоку, осим у том смислу у којем га спомињу Кинези — као примјер како се не би требало понашати. А како се треба понашатиг2 Зачудо, мање има савјета него распитивања. Очигледно, чека се на нашу властиту стваралачку потенцију. Можемо ли, на примјер, без јаког центра, питају једни, прихваћајући оне одговоре који иду за тим да би у нашим увјетима централизирање значило пре- | власт губитника и ограничавање иницијативе пропулзивних дијелова. Ипак, и даље питају можемо ли без јаког руководства у центру, макар било засновано на спознаји о потреби самоиницијативности друштва. Нарочито тако питају Американци који себи друштво „без лидера“ не могу ни представити: „Каква је то комунистичка партија без лидера!“, узвикнуо је један да би готово у исти мах рекао како напретка, разумије се, нема без демократског плурализма.
Како се приближавао крај де-. бате, рекох, толико је више већина хтјела знати што ће бити“ послије годину дана. Па, рекли смо ми, инфлација може бити нешто нижа него што предсказује Монетарни фонд. Треба кретати к тржишној економији и приближавати се интеграцијама, при чему је јасно да не мислимо на СЕВ, већ на ЕФТА или (неки) на Европску заједницу. Разишли су се судионици свјесни да читавој перспективи нешто недостаје. Недостаје јој кон-
кретност. Јуриј ГУСТИНЧИЧ
Вријеме промјена
(Хасан Фазлић, „Ослобођење“) |
Радио не радио..
— У овом тренутку моја плаћа износи 700.000 динара, а прије два мјесеца била је 420.000. Што се тиче критерија вредновања, рада може се говорити о двије ствари. Критериј који се односи на унапређење у неко знанствено звање врло је строг код нас у физици, али и у осталим фундаменталним знаностима. Сматрам да је то потпуно у реду. С друге стране, критерији финанцирања нису ни у каквој корелацији с квалитетом рада. На примјер, када ја не бих више готово ништа радио или бих ра-
дио само да задовољим формалне сизовске листе финанцирања, мој доходак се не би значајније мијењао. Дакле, ако радим јако добро или радим лоше моја плаћа остаје иста! То је лоше и тотално дестимулирајуће. Наравно, то је и опасно. Јер, кад човјек увиди да је његов рад неадекватно валоризиран или обез-. вријеђен, присиљен је или престати се озбиљно бавити знаношћу или отићи у иноземство (Др Слободан Брант, нуклеарни физичар, у „Вјеснику“)
+
Саветује: Божидар ИЛИЋ
Стицање станарског
права
На а Поповић, из Београда, пише: Имст рођену сестру моје покојне мајке. Она је пре скоро
15 година остала удовица;
лом непокретна. Деце није имала,
убрзо затим она се шлогирала, те је де-
живела је сама, са малом поро-
дичном пензијом, скоро недовољном за живот. Носилац је станар.
ког права на једноипособан стан у друштвеном
власништву. Ја се
нисам удавала и такође сам живела сама у самачком хотелу. Она ме је замолила да пређем код ње да живимо заједно и да се итараи око ње. Из рођачких и надасве хуманих разлога, ја сам пристала
њен предлог, с тим да ми
је она предложила (јер су јој тако савет
дали неки њени пријатељи), да закључимо и код суда оверимо уго-
вор о издржавању којим ћемо предвидети заједницу
живота, моју
обавезу да се о њој старам, допуњујем њена средсва за живот и све
остало. То смо и урадили. То је данас заједно. Пошто сам на та
мојој радној организацији нисам тешко болесна, неки ми кажу да ћу
било пре скоро 15 година, те смо до | начин била самбено збринута, у
конкурисала за стан. Она је сада остати у њеном стану, а неки да
ћу мо селим. Молим савет, "о И i Закон о стамбеним односима СР Србије даје доста
строге услове по питању ко се све
у смислу тога Закона може да
третира као члан породичног домаћинства у односу на носиоца
станарског права, те и могу
ђе до тога да носилац станарског пр престане да користи стан. Ви не спадате у тај да, с обзиром на дуготрајни живот
Њој, помагање у издржавању могли ћењем стана и иза смрти тетке, те права. У томе смислу постоји и одлука
ћност да као такав наследи стан ако до-
ава умре или на други начин крут, али нам се чини са тетком, те ваше старање о бисте да наставите са коришпостати и носилац станарског Врховног суда Србије Г33:
222/77, на коју треба да се позовете,
Број 1933
Водоравно: 1. Место у Истри, 4. Име глумца Салватореа, 9. Притока Саве, 10. Муслиманско женско име, 11. Нота солмизације, 12. Титула краљице владарке, 13. Знак за сумпор, 14. Припадник једног нашег народа, 16. Уска, 17. Бивши светски првак у шаху (Макс), 18. Иницијали нашег писца („Јаблан“), 20. Друге, 21. Станиште, 22. Полет, 24. Водени љускар, 26. Грчко слово, 27. Америчка глумица и певачица, 28. Италијан (нар.), 30. Обичај, навика, 32. Преподневна представа, 33. Узвик, 34. Држава на Блиском истоку, 35. Колчак, 38. Страст, 37. Проналазач радијума.
Усправно: 1. Главни град Мађарске, 2. Један (итал.), 3. Лична заменица, 4. Обнављање, подмлађивање, 5. Античка богиња свађе, 6. Име глумца Манфредија, 7. Завет, опорука, 8. Показна заменица, 10. Који није тврд, 12. Вођа побуњених руских сељака у ХУП веку, 13. Позоришни сликари, 14. Кинеска јединица за површину, 15, Припадник старог номадског народа, 19. Свештенство, 21. Смучке, 23. Један од Диминих мускетара, 25. Главни град Грчке, 28. Алкални метал, 29. Предлог, 31. Један од језика у Авганистану, 33. Печат, 34. Предлог, 35. Лична заменица, 36. Знак за фосфор, 37. Знак за ка-
лијум.
РЕШЕЊЕ БРОЈА 1932
o m АЕ РИК а" |____-__-_бб
2513
Водоравио: 1. Копар, 5. Давид, 10. Оран, 11. Кипови, 12. НЕП, 13, Гана, 14. ој, 15. Тл, 16, Лекари, 17. Рис, 19. „Нора“, 20. АФ (Анатол Франс), 21. Ајер, 23. Фатима, 25. Деполо, 27. Иран, 28. Ин, 29. Сана,
31. Ино, 32. Сабина, 33. Шр, 34. Ем, 36. Раја, 37. Ума, 38. Нинива, 40.
Анам, 41. Самоа, 42. Адана.
Crni dani
„Može li meso na topove?“
U Lici, ponad Gospića, na Velebitu, u Jadovnu, osnovan je prvi logor za istrebljivanje. Tu će do početka augusta biti ubijeno više od 80.000 Srba, Židova i — kako su ustaše pisale — — „onih pripadnika nove Hrvatske koji su svjesno i zlonamjerno pomagali naše neprijatelje“. Kotarevi Knin, Drniš i Bosansko Grahovo su ušli u sastav velike župe Bribir—Sidraga s centrom u Kninu. Zločini su zaredali uspostavom prvih ustaških tabora, u maju. To je vrijeme kad Talijani pomažu ustašama da se „oslone na vlastite noge“. Talijani su 29. maja, na podsticaj civilnog komesara za Dalmaciju, iz Šibenika za pojačanje kninskog ustaškog tabora poslali 27 ljudi. Okupio ih je u Šibeniku Marko Rože, a u Knin ih je dopremio general Furio Montičeli, komandant divizije „Sasari“. Upravo tada u sjevernoj Dalmaciji progoni i teror nad Srbima prerastaju u masovna zvjerstva naime 29. maja je uhapšena i ubijena prva grupa Uglednih Srba. Tada su ubijeni i svećenici iz Polače, Ružića i Siverića. Ustaška grupa None Šarića iz Bosanskog Grahova je opkolila Strumicu, da bi uhvatila popa Momčila Đujića, ali je lukavi pop — pravodobno obaviješten o ustaškim nakanama — preko Orlovice i Plavna pobjegao k Talijanima u Kistanje.
Sve u svemu od 24. maja do 27. jula u Kninu i selima Kninske krajine ustaše su ubili 555 Srba.
Kad su Talijani štitili Srbe...
U naslućianju skorog ustanka, i ustaše i Talijani hapse i mnoge Hrvate, poznate antifašiste. Žarišta pripremane pobune su — kao što je to Talijanima u anektiranim Kistanjama uporno od 1. juna tvrdio pop Đujić — u zbjegovima srpskog, „obespravljenog, progonjenog i klas-
| nog naroda“, Otud Talijani izvode dvije instur-
kcije za djelovanje:
— prvo, treba Srbe, prihvatajući njihove antiustaške akcije, vezati uza se, što će, u poljuljanoj konstelaciji i onako nezaživjele ustaške državne konstrukcije, u pravom trenu otvoriti put daljeg širenja Rimskog imperija;
— drugo, kontrolom, pa čak i pomaganjem antiustaškog usmjeravanja srpskih ustaničkih masa, paziti da ustanak ne prihvati komunističke parole i — što se već moglo nazrijeti — da iz antiustaštva ne preraste u antifašistički pokret.
I sad se tu događa nešto što je teško objasniti prostom logikom: upravo oni koji su ustašama omogućili da se organiziraju, oni koji su ih uspostavili kao svojevrsni državni sistem, uza sve njihove ustupke prostornim interesima Rimskog imperija, odjednom postaju zaštitnici Srba u funkciji penetracione politike. Pokazat će se da Talijani, uza sve ono što su dobili Rimskim ugovorom s Pavelićem, nisu zadovoljili svoje penetracione ambicije. Stoga će oni duge, krvave tjedne tokom aprila i maja promatrati pokolje prividno nezainteresovani, da bi u zaštitu nedoklanih stali onda kad ovi s oružjem ustanu u obranu golih života. Sva pomoć do ustanka Srbima je pružana kao mogućnost da pribjegnu na anektirano područje Dalmacije. Sa znanjem da je „veći broj Srba napustio sela i naoružavši se otišao u šumu“, Talijani su otvarali granične prelaze i na anektiranom području ot„varali logore za prebjege. Naročito mnogo izbjeglica, i to su, pretežno, bili oni bogatiji i ugledniji, skrasilo se u Splitu. Među ostalima, tamo je bilo više od 400 oficira bivše Jugoslavenske vojske. Iz Kninske krajine, gdje — po talijanskom saznanju — „ustaše u njihovim kaznenim ekspedicijama, naročito noću, predvode franjevci, među kojima se najviše ističe otac Simić O. Vjekoslav“ kao i iz Bosanske krajine i Like, bježao je životno ugroženi narod u Obrovac, Benkovac, Kistanje i Šibenik.
Prvak velikosrpskog okupljanja u sjevernoj Dalmaciji, Niko Novaković Longo, koji je iz
'j Knina prešao u Kistanje, i pop Sergije Urukalo,
čovjek blizak karađorđevićevskom dvoru, ovlašteni italijanskim ispravama, rade na političkom sjedinjavanju izbjeglica, neovisno o tome kojoj su i kakvoj su političkoj grupaciji pripadali prije rata. Oni će u izbjegličkim logorima u Šibeniku, Kistanjama, Obrovcu i Benkovcu, kao i u Splitu, organizirati odbore za pomoć prebjezima. Ti će odbori narednih mjeseci prerastati u žarišta kvislinškog svrstavanja dijela ustaničke gerile. Logori za više od hiljadu izbjeglica formirani su po želji Talijana s fašističkim obilježjima.. U tim logorima je uz terorističke grupe osnovana i špijunska mreža.
Izbeglice plaćaju račun
Nemamo podataka koliko je puta pop Đujić, sve to vrijeme u mantiji pravoslavnog svećenika, odlazio iz kistanjskog sabirnog centra u Zadar ili Benkovac, ali znamo da se, kao što svjedoči četnički vojvoda Vlade Novaković, danomice „družio”,zajedno sa Stevom Rađenovićem, sa talijanskim brigadirom karabinjera“ u Kistanjama i da je „često putovao autom do manastira Krupe i okolnih sela zajedno sa spomenutim brigadirom“. Talijani su mu dali i putnički automobil. „Đujić i njegovi talijanski prijatelji — pisat će kasnije Vlade Novaković — „često su priređivali ručkove i večere u Šibeniku, Biogradu i Zadru. Talijanske vojne i upravne vlasti su iz Đujićevo mnogostrano zalaganje organizirale i usmjeravale akciju nekadašnjih poslanika kraljevskog jugoslovenskog parlamenta, perjanika velikosprskih stranaka, trgovaca i kojekakvih
BORBA, 23. novembar 1988. strana
Pop izdaje
Život i zločini četničkog
_ vojvode Momčila Вијса Ф
Gde je i s kim je bio u ratu, gde je i s kim je danas
Pišu: Jovo POPOVIĆ Marko LOLIĆ , Branko LATAS
terora
„uglednika“, koji su ustaški rječnik „osvete” nad srpskim narodom preradili u parole osvete nad cijelim hrvatskim narodom.
„Od talijanskih oficira dolazili su k nama (u Kistanje) major Marušić iz Arbanasa i još jedan major sa monoklom na desnom oku, crnoma-
О
njast, oko 30-32 godine star” — izjavio je poslije |
rata četnički vojvoda Vlade Novaković. Ti po-
• sjeti i već spomenuta aktivnost popa Đujića u
bliskoj saradnji s kistanjskim karabinjerskim brigadirom, bili su u vezi zahtjeva guvernera Dalmacije da se „među srpskim izbjeglicama tačno utvrde oni koji nisu protivnici stanja i razluče ih od elemenata — plaćenih agenata, anglofila, komunista i drugih — koji rade na našu štetu“.
Моспо Бије је prvih nekoliko dana ustanka računao da će, preko svojih pouzdanika, moći zadržati pobunjenu gerilu u granicama antihrvatstva, ali kad dopru vijesti o rasplamsavanju „komunističke akcije širene iz Drvara“, bit će talijanskim autom vraćen preko „granice“, kako bi utvrđeni program nametnuo gerili. ·
Đuro Stanisavljević, u vezi „s obavezama koje su dali predstavnici građanskih stranaka
na sastanku u Benkovcu“, piše da su s tim „Ita- |
lijani ozbiljno računali“, što je „najbolje poka-
zao njihov stav prema izbjeglicama“: „Nepos- |
redno. posle prvih vesti o ustanku, u izbegličkim
logorima, i uopšte kod izbeglica, nastalo je odu- |
ševljenje. Izbeglice su gotovo u celini bile spremne da odmah pođu u svoje krajeve i uključe se u ustaničke redove. Ali ih onaj što ih je primio iz 'sažaljenja” nije hteo da pusti dok ne plate račun. Italijani su ih zadržali dok nisu ocenili da je vreme za njihovo dejstvo. A kada je nastupio taj momenat, oni su se i ovaj put poneli "prijateljski. Izbeglicama su dati kamioni za prevoz, ali isto tako i fašističke značke za raspoznavanje. Starešine su dobile detaljna
uputstva za rad, a ostala masa izbeglica naređe- |
Upravo oni — Talijani — koji su usta- |
бата оториб! да зе organiziraju, oni koji su ih uspostavili kao зуојеу- | rsni državni sistem... odjednom postaju zaštitnici Srba!
nje da se bez dozvole italijanskih vlasti ne sme | kretati iz mesta odredišta. Tako su izbeglice |
krenule u svoje krajeve istovremeno kada su i | italijanske trupe pokrenute u intervenciju, sa- ||
mo s tom ulogom što su prvi dobili ulogu prethodnice drugih.”
Uoči dolaska izbeglica iz Kistanja, „pobu- | njenici su“ — izjavio je Zagrebu veliki župan iz Knina Nikolić — „obkolili cielo područje kninske općine“, tako da „gospodare na cijelom tom području, osim u mjestu Knin i njegovom predgrađu“. A kad stignu izbjeglice, mnogi „s fašis- | tičkim značkama za raspoznavanje“, Talijani će se naglo infiltrirati u ustanički raspored, tako | da su oni koji su slijedili popa Momčila — i to | je podatak iz Nikolićevog izvještaja Paveliću „oko Knina i između Knina i Kosova na visokim
stubovima i na uočljivim mjestima... istakli tali- |
jansku zastavu“,
Pop ljubi krst i pušku
Đujić se među ustanicima Tromeđe pojavio sedmog dana ustanka. Ustanici znadu da je on pop, dakle tumač pravoslavlja, koje je suprotno || Rimu; znadu da je on 1935. organizirao četnike, da je „stari četnik“, prema tome tumač srpstva i srpske nezavisnosti; ali također znadu da je marširao pod radničkim barjakom na čelu štrajkačke kolone, da je „pop lijeve demokracije“. Mudar da ne prenagli, pa da u vrletnim naravima dinarske samoštovne čestitosti ne probudi samouvjerenje, iz kojeg se rađa nepokor, pop je sračunato nastupao. Ne samo tad, nego i mješecima kasnije on će govoriti i pisati: „Srbi i Srpkinje! Pođite u svetu borbu za čast i slobodu | svoje otadžbine!”
Pojačavat će uskonacionalno samopouzdanje i sokoliti vjeru pravoslavnih u uspješnu borbu protiv „hrvatskih tirana, talijanskih slugu” a. pri tome neće poreći „mrskog okupatora”. Kad | pop Momčilo prvi put dođe među ustanike, okupljene sjeverno od Knina, u Golubić-polju, kod kuće Đere Zelembabe, koji je upravo tuma-
čio „neophodnost da tučemo talijanskog okupa- ||.
tora“, i pozivao u napad na Knin, onda će taj „pop lijeve demokracije“ ponoviti sve parole Đure Zelembabe, potencirat će razložnost bor- | be, poreći će svaku mogućnost svoje vezanosti uz Talijane, — da bi onda — kao da želi „otrezniti usijane glave“ — počeo unositi „razbor“:
— Imamo li mi snage da osvojimo Knin?
Potom, pop ljubi krst, pa onda ljubi pušku:
— Osvetit ćemo Kosovo!
RU kliče. A pop, kao da ga raspinju, širi ruke:
„— Ako ste vi za to, ako ste vi za napad na Knin, ja sam onda prvi za to, Ali da razmislimo: doklen ćemo stići? Može li meso na topove?
Masa šuti. „Hajde, ljudi, da razmislimo!“
ПРАТИ. ВИА ЈА ПУЧА ДЕНА ro yoraayyr in 3 Sutra:
Pohvale „viteškom neprijatelju“