Борба, 12. 07. 1991., стр. 11

O e O Kea

арени

~

JUGOSLAV —

SLOBODAN MILOŠEVIĆ I FRANjO TUĐMAN: KO HOĆE MIR, A KO RAT

bb

РЕТАК, 12. ЈОЈ. 1991. СОРШМЕ 41

Kakve su sličnosti i razlike izjave Slobodana Miloševića i poslanice dr Franje Tuđmana? Obojica po-

zivaju na mir istovremeno tražeći pripreme za odbrambeni rat. A ako se svi br

Prošle subote uveče Slobodan Milošević je dao izjavu RTV Beograd, a dva dana kasnije, u ponedeljak, dr Franjo Tuđman je

· otposlao poslanicu domaćoj i međunarodnoj javnosti. Milošević je bio kratak i koncizan. Dr Tuđman je u ogromnom tekstu ambiciozno postavio niz realnih i probabilnih pitanja na koja može dobiti odgovor (s obzirom na način na koji ih je postavio, locirao i usputne argumente) suprotan od onoga za šta se u poslanici zalaže — za sporazum. Mnogi njegovi stavovi upravo drugu stranu kojoj su upućeni mogu utvrditi u uverenju da s njim sporazuma nema.

U pet puta kraćem tekstu Milošević „mir“ pominje 12, a dr Tuđman u pet puta dužem tekstu sedam puta. Ali zato dr Tuđman 18 puta ustvrđuje „demokraciju“ u Hrvatskoj, a 24 puta ukazuje na „srpske ekstremiste, teroriste, četnike, odmetnike i ustanike“. Pri tom su i „demokracija“ kao pozitivan, i „četnici“ kao negativan termin kroz ceo tekst sprovedeni poput hipnotičkog ornamenta koji, umesto da spušta (što bi trebalo da je intencija poslanice) zapravo diže konflikini tonus. Još da stvar bude gora, svi ti negativni termini su vezani u teškim sintagmama i deluju kao verbalni karteč. I tako smo imali prilike da čujemo i čitamo: „odmetničko-ekstremno-šovinističko četnički

« pokret u Hrvatskoj“, „četničke strasti i mržnje“, „odmetnički terorizam“ i tome slično. U Miloševićevoj izjavi nema te konfliktne ornamentike — on ne pominje ni ustaše, ni MUP-ovce, ni vcelikohrvatski tabor, ni paravojne teroriste, pa ni Kurde, Albance i Rumune u redovima hrvatske policije.

Nemoćne premoći

Čitajući dramatičnu poslanicu dr Tuđmana dobija se utisak da su hrvatska domovina i „svi staleži i naraštaji hrvatskog naroda“ u gadnom sosu. Protiv njih su „dogmatsko-komunističke“, „Jugoslovensko-unitarističke“ i „velikosrpske hegemonističke snage“. U čemu se ova terminologija razlikuje od nedavnih komunističkih birokrata? Ista meta, isto odstojanje. Setimo

BUDI SE ISTOK I ZAPAD: Kako odbraniti svoje domovine mirnim sporazumom

se samo histeričnog Josipa Vrhovca (mentalni i temperamentni sklop sličan Tuđmanu) koji je na ovim terminima zarađivao hleb i karijeru i svojevremeno blokirao svaku mogućnost političko-ekonomskih reformi u zemlji. Ali ostavimo se sada paralela vrhovnikovog načina razmišljanja sa militantnim boljševizmom, jer bi ih bilo na pretek i to je, možda, jedan od tajnih generatora antikomunističke mržnje bivšeg komunističkog generala.

Dakle, za dr Tuđmana silogizam otprilike ovako sledi: pošto je evidentno da nas hoće orobiti velikosrpski hegemonizam mi se spremamo za odbrambeni rat, a pošto navedeni hegemonizam nema „premoći i sile kojom bi mogao postići svoje isključive ciljeve“, mi nudimo sporazum i sedanje za okrugli sto. S druge strane, mora se priznati da je Milošević mnogo veštije postavio uzroke, kako je rekao, „spremnosti za odbranu mira“. Jednostavno, „Srbija se ne može zaštititi od rata kome može biti izložena, ako za taj rat nije spremna, odnosno ako bude uspavana“ tvrdi Milošević dodajući da ulogu tog, budilnika može imati samo država, a to praktično znači predsednik Republike. On nije bliže odredio „taj rat“, ko će ga povesti i odakle Srbiji preti ratna opasnost. Za Srbiju, kako tvrdi Milošević i u tome se slaže sa dr Tuđmanom glede Hrvatske, „taj rat“ ne može biti osvajački, već samo odbrambe-

ni. Ali, ako se Srbija bude smao branila, i ako se Hrvatska bude samo branila — ko će ih onda napasti? Ako Srbija nije osvajač, onda nema ni „сешка“ ц Hrvatskoj. Ako Hrvatska nije osvajač, onda nema MUP-ovaca, ni garde u Slavoniji. A i jedni i drugi postoje i pucaju — hrvatski specijalci slikom i prilikom u TV reportažama, četnici u Verbalnim informacijama HTV. Kako će se organizovati odbrana dotičnih republika? Prema Miloševiću „za sada“ će to biti u okviru JNA i TO Srbije. Takva namera je sasvim prema odredbama o narodnoj odbrani u Ustavu SFRJ, mada istovremeno Milošević na taj način ide na ruku onima koji JNA proglašavaju „srpskom“ Armijom. Za razliku od dr Tuđmana, Milošević JNA smatra još uvek legalnom, neraspadnutom, jakom, i nekompromitovanom institucijom Jugoslavije čiji je prevashodni zadatak da osigura mir u zemlji. Štaviše, Milošević preporučuje Jugoslovenskoj narodnoj armiji da se povuče sa teritorija gde je smatraju okupatorskom armijom. 1 gde bi onda ona bila i čija bi bila? Prema Miloševiću, opet, u Jugoslaviji i opet jugoslovenska. Jer za razliku od dr Tuđmana koji smatra da sc Jugoslavija izlaskom Slovenije i Hrvatske raspala, Milošević tvrdi da ona postoji i bez njih, čak da će se „mnogo uspešnije razvijati bez onih koji su odlučili da je napuste“. Jasno je da Milošević

ne može insistirati na samostalnoj Srbiji jer na tom prostoru ne živi celi srpski narod i da bi se on okupio potrebna je bilo kakva Jugoslavija. Jugoslavija je potrebna i da bi se preuzela i Armija i devize i mnogo što šta što je pripadalo saveznoj državi.

Nezahvalni Slovenci

Dr Tuđman od Jugoslovenske narodne armije ne očekuje nikakvu pomoć, već samo оразпоз! та suverenost i demokraciju Hrvatske. Za „napaćenu Hrvatsku“, kako on tvrdi, pozvaće celi hrvatski narod i građane Republike „ra noge“. Za hrvatskog vrhovnika JNA, bez obzira što je priznala legitimitet HDZ vlasti i pružila sve garancije da je neće ugroziti, ostaje preteći instrument velikosrpske i jugounitarističke Jugoslavije. Jedino što od nje dr Tuđman još može da primi jeste predaja i ustupanje „odgovarajućih dijelova JNA“ kao i preuzimanje „potrebne brige o njezinu aktivnu i umirovljenom sastavu“. Najveći greh Jugoslovenske narodne armije, prema Tuđmanu, jeste što ona sprečava da redarstvenici ognjem i mačem uguše kninsku pobunu. Ako tako misli da li je dr Tuđmanu ozbiljno stalo do mira i ne vidi li da bi topovski pohod na Knin za njega takođe bio smrtonosan. JNA čuvajući Knin, čuva i vrhovnika.

Slovence Milošević prećutno, hladno i usput svrstava u one koji su „odlučili da nas napuste“. Dr Tuđman im sa svoje stra-

ane, ko napada?

ne prebacuje nezahvalnost, uskogrudost i egoizam jer ne uvažavaju „zasebne objektivnosti“ i ne pokazuju spremnost na „Uusklađivanje ne samo opće politike nego i konkretnih koraka radi osiguranja zajedničkih ciljeva i interesa“. Ovo su prve javne iskre Na najvišem nivou između dojučerašnjih saveznika, a iznenađeni su Hrvati pošto nisu verovali da će im Slovenci nemilosrdno okrenuti leđa, štaviše pokušati da ih gurnu u obračun sa JNA i ostatkom Jugoslavije, a Stipu Mesića ostaviti samog u Predsedništvu SFRJ.

U kolopletu ludila i s obzirom da smo bili na ivici da balkansko bure baruta eksplod:ra,

poslanica dr Tuđmana, bez obzira na sve HDZ-ovske zavrzlame i teške reči, ipak otvara neki prostor za razgovore, mada još ne i razgovore razuma. Verovatno Je i sam dr Tuđman žestoko pritisnut ekstremistima sopstvenog pokreta koji hoće da „brane“ i „ugušuju“. Ne treba zaboraviti da je svaki njegov koncilijantni korak ka saveznim organima i mirnom rešavanju bio u Hrvatskoj kvalifikovan kao izdaja, a i sudbina načelnika osiječke policije Rajhla Kira je više nego „znakovita“.

Nastup Miloševića je utoliko bio potreban da smiri srpsku javnost posle događaja u Sloveniji ı Slavoniji i otkloni opasnost

od stvaranja anarhičnih paravoj-

nih formacija koje bi svojevoljno pritekle „braći u pomoć“. Da bi sprečio stvaranje stranačkih vojski koje bi mogle izazvati građanski rat i u samoj Srbiji Milošević je morao srpskoj Javnosti pokazati odlučnost za odbranu „naroda i otadžbine“, obećati oslanjanje na JNA i uveravati o snazi TO koja, kako kaže, „nadmoćno prevazilazi slične snage izvan Srbije“.

Dakle, čuli smo lidere dva naroda od čije konfliktne eskalacije počinje da drhti i Evropa, ali još je neizvesno da li će njihovo naoružavanje za mir postati rat.

Ako se tako nastavi sadasnji gospodari nacionalnih suvereniteta, domovina i otadžbina i narcisoidnih patuljastih vojnih sila sutra mogu biti samo još gospodari muva (bez glave).

Momčilo ĐORGOVIĆ

SOCIJALISTIČKA PARTIJA SRBIJE NAJAVILA KADROVSKE PROMENE

Beograd. — Najnoviji događaji u Sloveniji i Hrvatskoj pokazali su da je u Vladi Republike Srbije potrebno izvršiti neke izmene, i to prvenstveno u resorima odbrane, informisanja i međunarodnih odnosa, kojima je potrebno kadrovsko ojačanje, rekao je potpredsednik Socijalističke partije Srbije, akademik Mihajlo Marković, na jučerašnjoj konferenciji za štampu koju је ova partija održala u Beogra-

u.

Konferencija za štampu sazvana je da bi se javnost upoznala sa stavovima Glavnog odbora SPS o konkretnim aktivnostima partije u okolnostima proklamovanog otcepljenja Slovenije i Hrvatske. Mišljenje Odbora (koJe su, osim Markovića, prezentirali i dr Borisav Jović, predsed-

nik SPS, te Petar Škundrić, generalni sekretar, je da se pravo na samoopredeljenje do otcepljenja ne može osporiti ni slovenačkom ni hrvatskom narodu, ali da je više nego sporan način

na koji se ono želi ostvariti. To se, istakli su čelnici SPS, tiče naročito Hrvatske, koja ne može pripadnicima srpskog naroda uskratiti prava na koja se sama toliko poziva. Naglašavajući da

Moguća i koaliciona vlada?

Da li će izmene u Vladi Srbije otvoriti mogućnost da se u njoj nađu i ličnosti iz opozicije, i da li Hrvati i Muslimani koji žive u Srbiji mogu računati da iskoriste pravo na samoopredeljenje — glasila su dva novinarska pitanja postavljena na jučerašnjoj konferenciji za

štampu.

— Mi ni do sada nismo insistirali na tome da Vlada Srbije mora biti jednostranačka, i ona to nije ni bila. Vlada je jedino dužna da vodi računa o stavu SPS, kao stranke na vlasti, ali to ne isključuje varijantu stvaranja koalicione vlade. Što se tiče pripadnika ovih dvaju naroda u Srbiji, oni ne mogu ostvariti pomenuto pravo jer su u pitanju male populacije. Bilo bi to kao kada bismo tražili pravo samoopređeljenja za 120 hiljada zagrebačkih Srba, odgovorili su čel-

nici SPS.

je SPS izričito za mirno rešavanje srpsko-hrvatskog, spora, oni su upozorili i na mogućnost da, u slučaju nerazumevanja hrvatskih vlasti, Srbi u Hrvatskoj budu primorani da se za ravnopravnost izbore i na neki drugi način.

Podsećajući na želju ogromne većine srpskog naroda da i dalje živi u Jugoslaviji, Marković je rekao da bi buduća zajednica počivala prvenstveno na raV-

nopravnosti svih naroda koji bi u nju ušli, te tržišnoj privredi, a sa nužnim minimumom saveZnih funkcija. Takva država bi zato neminovno zahtevala transformaciju saveznih organa, pa Je Marković još jednom skrenuo pažnju na „ogromne greške koje je počinio SIV“, pogotovu načinom na koji su Jedinice JNA rea-

U IZVRŠNIM ORGANIMA REPUBLIKE ~

govale na jednostranu odluku Slovenije o otcepljenju.

— Zato ćemo se založiti da se pokrene pitanje odgovornosti savezne vlade, rekao je Marković. Zamerajući „nekim OpOoZicionim partijama na njihovom nepatriotskom, izdajničkom ı nemoralnom ponašanju“ (koje se očitovalo kroz „saradnju sa hrvatskim vrhovništvom i nćkim stranim političkim snagama“), potpredsednik SPS je na kraju podvukao da će se vladajuća stranka i dalje odlučno suprotstavljati defetističkom raspoloženju: — Odbacićemo izdajnike ı pripremiti se za odbranu, poručio je Mihajlo Marković.

V. MARJANOVIĆ