Борба, 28. 11. 1991., стр. 2
2 28,29. i 30. NOVEMBAR — 1. DECEMBAR 1991. GODINE
~ Svanuće novi mrak
Piše: Prvoljub Pejatović
nomad, na televiziji. Novinar na
| nekoj beogradskoj pijaci. Anketa: šta će biti, kad budu sankcije.
Prvi, nekakvo, valjda nakupačko blebetalo, otprilike: I šta hoće taj Regan, pa i Buš, da im mi budemo kolonija, to oni hoćeju... Drugi, smirena, rezignirana mudrost, biće šezdesetih: Moje vreme je prošlo. Pitaj se šta ćeš ti? (govori reporteru). Šta moj sin? Unuk? Ja, više ništa... 5
Ба li je to već vreme zle sreće starijih? Najstarijih. Odmaklih. Oni će, možda, izbeći. Otići. Oslobodiće se svega ovoga. Kad bi samo smrt išla redom, malo im preostalo. Kad ne bi zalazila u vojnike...”
Sad čitulje čitaju mladi...
Nikola. Slobodan — Boban. Branislav. Milorad — Rade. Četrdeset, četrdeset prve, pred onaj rat, bila jedna pesma: Nema Rada, nema Milorada, Milorada oženila majka s crnom zemljom i zelenom traVOm... Tomislav. Vladimir. Zoran. Pao. Dao život. Poginuo. Jedan Berislav — Beca Šebetić nije. Njemu „Poslednji pozdrav školskom i ratnom drugu koji je izdržao sve muke u paklu Vukovara i čije je plemenito i izmučeno srce prestalo da kuca kada je kao izbeglica stigao u slobodni Beograd“...
* * *
Vukovar. Hrvatski Staljingrad. Srpski Aušvic. Jugoslovenska Hirošima. Imena mu izdevaju neborci. Domopazitelji. Obostrana grobnica. Na ušću Vuke u Đunav. Decenijama, rečna luka s najvećim prometom inostrane robe. Dvostruko većim od Beograda.
Var — na mađarskom: tvrđava. Znači:
. na Vuki tvrđava. Kao i Bjelovar. Daruvar.
Kao i (sećamo li se): Temišvar... * * *
I Varaždin ima tvrđavu. I kasarnu, doskora. Ovde je bilo šest dana varaždinskog septembarskog rata. Tisak je javio: u „malom Beču“ pao prvi korpus JNA u Hrvatskoj. Zaplenjeno sedamdeset srboarmijskih tenkova... |
U Varaždinu je i kafana, ako je još ima, s umilnim imenom „K janjetu“. U njoj, na zidovima, ispisani nekakvi stihovi zagorskih vindžijskih popevki. Jedna veli: Naše vince, krasno, Jarko, Kraljević je pio Mar- . 1 da ga Marko nije pio, ne bi takav junak 10...
DRAGOLJUB MIHAILOVIĆ, Momčilo Đujić, Vojislav Šešelj, Nikola Kalabić, Sava Kovačević, Peko Dapčević, Miloš Obilić, Koča Popović, Slobodan Milošević, Lazar Hrebeljanović... nove su košarkašice niške ekipe „Student“! Bar je tako zapisano u potvrdi za grupno putovanje Ovog tima na utakmicu u Novi Sad. Neobično „pojačanje“ niških košarkašica je otkriveno kad je ovaj spisak putnika donet na overu nadležnom Omladinskom savetu u Nišu. Ne zna se da li je ovaj spisak „istorijskih“ basketašica nastao kao izraz revolta zbog novog Zakona o povlasticama za grupna putovanja, koji je ozvaničila Narodna skupština Srbije (koji uz mnoge manjkavosti i smešne „uštede“ iz povlastica isključuje i dečja i omladinska turistička i kulturno-amaterska putovanja), ili je reč o vrhunskom zezanju. Bilo kako bilo, sa ovakvom ekipom asova Srbija bi sigurno bila prvak sveta u RATOVANJU pod obručima.
IBRAHIM RUGOVA, lider kosovskih separatista je poželeo da se „plavi šlemovi“ pojave i na Kosovu, bez obzira što tamo nema „fizičkog fronta“. Na taj način bi kosovski kolorit bie potpun — „plavi šlemovi“, bela kečeta, crne šubare, zelene „titovke“.. U takvom društvu ni „fizički front“ ne bi bio nemoguć, pa bi do izražaja mogla da dođe izreka: Čizma glavu čuуа — kapica je krasi.
MOMA COLAKOVIĆ, predsednik Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije saopštio je dr Branku Kostiću da ova organi-
bama, podrumima, · sanducima, maramicama i starim
Čitanka
Svi fi krajevi i krajolici, predeli, u koje — nikad više. Tek sad Ррогпо | uzaman olkrivamo u njima neke bivše ljubavi. Јгдибјепо — гауојепо.
Dubrovnik. Kule i tvrđave: Minčeta, Lovrjenac, Revelin. I Bokor: najstarije, kažu, sačuvano utvrđenje u Evropi. Sad, sklonište. Grad bez vode, s vodovodom iz petnaestog stoleća... у
Ustvari, nesrećan grad. Baksuzgrad. Od prapretka, od cavtatskog grčko-rimskog Epidaurusa, do sutra. Koje ga sve nevolje nisu vremenom sklolile. Imao je svoj tačni kalendar umiranja. Satnicu. Od 1348: osamnaest smrtonosnih epidemija kuge, po pravilu, svake osamnaeste godine. Kao da ga je stizalo ono oransko KamiJjevo proročanstvo.
„Bacil kuge nikad ne umire ı nikad ne nestaje, može desetinama godina da spava u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka u soa-
hartijama i da će, može biti, doći dan” kada će na nesreću ljudi i njima za poruku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu“.
Kad nije bilo kuge, bilo je požara i po-
plava. Kad nije gorelo i plavilo,bili su zem-
ljotresi. Dvanaest puta od potresa rušen i srušen. Onog jednog 6. aprila 1667, od pet hiljada Dubrovčana, četiri hiljade usmrćenih... Dubrovnik, grad kojeg je neko davno
prokleo... жжж
. Bivši Vukovari... Bivši Varaždini... Bivši Dubrovnici... Sve te bivše ı buduće republike. Svi ti krajevi i krajolici, predeli, u koje — nikad više. Tek sad, pozno i uzaman, otkrivamo u njima neke bivše ljubavi. Izgubljeno: zavoljeno.
I svi ti sad nepoznati ljudi koji vas, nepoznate, mrze. Boje se i mrze. Nepoznati,i do juče prijatelji. Njihova deca. Ovo naše
u egzilu
pro tempore
zlo i ova naša mržnja ne spadaju više u misleni imenični rod. Postvarile se. Dobile oblik i telo. Imaju dugu i crnu senku. Ma-
terijalizovale se. Primile ljudski neljudski ·
lik. Nose nož i malj. Ko će pre... Ko će koРа... ... Nikad više.
* * *
Četrdeset prve, u aprilskom ratu, u ra-
sulu i izdanoj zemlji, nakon stracinskog
NEKAD GRAD, SAD BAKSUZGRAD: Dubrovnik (Snimio: Ivan Doroški)
fronta i fronta prema Mađarskoj, mnogi oficiri, zakleti kralju i otadžbini, izvršili su
samoubistvo.
U knjizi „Druže Tito, rat je završen“
Kosta Nađ (Jovo Popović) piše da su mno--
gi nemački oficiri, uvidevši da im je ratovanju kraj, izvršili samoubistvo.
Devedeset prve, u slovenačkom i potonjem rasulu i izdanoj zemlji, samo su retki oficiri. zakleti narodu i socijalističkoj otadžbini, izvršili samoubistvo...
* * *
Prljav rat. Onaj je jedan Englez napisao kako u takvom ratu ne vredi ni poginuti...
A jednom, kada je opet bio jedan rat, Srbi, osokolljeni pobedom na Ceru, pošli su preko Save, ne bi li pomogli i braći Rusima. Ali, snašla ih sudbina seljaka nepli-
zacija „podržava delovanje Predsedništva.
SFRJ“. Pre samo mesec dana drug Čolaković je u intervjuu „Ibarskim novinama“, sa izraženom sindikalnom rezignacijom, izjavio kako su radnici uvučeni u sukobe, kritikujući neke republičke vlasti koje tako primenjuju zakone da radnike izbacuju s posla jer su odbili da odu u vojsku ili su dezertirali. „Neka se prema njima primenjuje Zakon o narodnoj odbrani, a ne Zakon o radnim odnosima“, rekao je Čolaković tom prilikom.
Lider jugoslovenskih radnika posebno je istakao pokretanje sindikalne mirovne akcije ne bi li se i na taj način sačuvalo „nekakvo jedinstvo među radnicima Jugoslavije“. Zbog čega je drug Moma procenio da SSSJ treba da da podršku baš drugu Kostiću i njegovom kamernom Predsedništvu koji su se o mobilizaciji, dezerterstvu i ratu tako jasno izjasnili, može se samo naslutiti. Tek, radnici na frontu ured-
no i na vreme dobijaju plate, a njihove porodice uživaju sve sindikalne i druge beneficije, što im drug Moma i njegovi mirotvorni sindikati nikako ne mogu priuštiti.
ARMIJSKI „sindikat“ frunkcioniše još bolje, pa jedan vodnik na frontu mesečno inkasira oko 35.000, a generali i preko 100.000 dinara. Prosečna plata jednog rezerviste je jedva oko 10.000 dinara. Ovaj nesklad je malo uzburkao i razmakao jedinstvene redove po frontovima, a komanda Užičkog korpusa je, čak prenela armijskom vrhu stav da je za ravnopravnu isplatu i starešinama i vojnicima. Čudno je da se ljudi bune zbog ovakvih razlika u primanjima, jer to je jedan od pouzdanih načina da se dođe do profesionalne vojske. Uostalom, zašto jedan redov ne bi novcem bio stimulisan da u borbi da sve od sebe i tako osvoji drgocene činove (veće plate)?! Ako štamparija novca na Topčideru radi u tri smene — mopgli bi i rezer-
... Pošlje prvog rata nestaće Austrije, te će Srbija biti velika k'o carevina. Mi ćemo se združiti s našom sjevernom braćom. Nekoliko ljeta naš narod će Živjeti u slozi i ljubavi. No, to neće dugo potrajati. Ući će u narod
пекакуа отгага...
Mitar Tarabić u „Kremanskom proročanstvu"
BORBA
vača. Sava im bila mutna grobnica. Poginuo Timočki puk. Ali tako poginuo, da su mu se i neprijatelji divili. Uspostavljeno primirje, dok junaci nisu sahranjeni, dok ih pop nije opojao. Pisao o tome i Steva Jakovljević. Podignut im i spomenik. I sad je u jednoj šumi, nadomak Sremske Mitrovice. Na spomeniku: Hrabrim neprijateljskim vojnicima...
~. To Austro-Ugarska ovekovečila srpske heroje.
жжж
Ali, šta su, uopšte, novine pisale prce ovoga što sada pišu?
Pisali su, u novinskoj dokumentaciji ni u pet naramaka izrezani isečci ne mogu da stanu, toliko su pisale, kako je u jednom malom bosanskom gradu veliki hotel, a nigde u njemu mesta. Neki izdavali i cimer fraj. Toliko se novinara tad mesecima bilo sjatilo da javlja iz malog mesta s velikim hotelom. -
Bilo, ра зе zaboravilo.
I, najednom, ovih dana opet vest. Vestica, zapravo. U ciglo jednoj rečenici (neki je listovi nisu ni objavili): Veliko krivično veće Vrhovnog suda BiH završilo je suđenje u aferi „Agrokomerc“ oslobađajućom presudom za Fikreta Abdića ı još dvanaest rukovodilaca.
Tako su pisale nekad novine. Tako, a bile još i neke druge vesti. Jedna je, na primer, bila o tome kako je Dobroslava Paragu, skupa sa Šeksom, uzeo u zaštitu od progona u Hrvatskoj srpski Komitet za slobodu mišljenja na čelu sa Dobricom Ćosićem... Tako je nekad pisalo...
* * *
А зшта2.
A, uopšte, sutra?
Ništa, sutra.
Samo će, uz sporadičnu pucnjavu, da svane novi mrak...
* * *
(P. S. A možda, ipak, nekog idućeg da-
_ na, ipak, neke jedne od idućih godina...
Pesnik, koji je na vreme otišao, kojem se sve ovo za Života nije obistinilo; Vasko Popa, sećao se unapred, sećao se onog što “će, možda, da bude...
Bez igde ikoga
Bez igde ičega
Valja nam iznova stvoriti sve Izriova stvoriti zemlju Iznova nebesa)
visti nezadovoljni tankim „ratnim platama“. у | | ANTUN VRDOLJAK, generalni direk-
tor HTV, koga zovu i „Mitević hrvatske te-
levizije“, brani se od napada što je „pustio“ sina Vjekoslava da ode u Ameriku i da se u filmu Emira Kusturice „namlati dolara“. „Moj sin je star 37 godina, ima dva fakulteta, dva deteta, odrastao je — ima pravo da sam odlučuje o sebi... Šta ja imam s tim?“ Gospon Tonči ima tesnih veza sa otkazima oko 650 radnika HTV. I mada se brani da su svi oni uručivani zbog (ne)rada, a ne po nacionalnim kriterijumima, slučaj. Saše Miloševića, dopisnika HTV iz Siska, unosi malo zabune. Nakon što je dobio psihijatrijsko uverenje i bolovanje, Milošević je, kako sam Vrdoljak kaže, „otišao negde u Švedsku ili Nemačku“ — i zaradio otkaz. Nema podataka da li Milošević ima neke veze sa Kusturicom i dolarima, da li ima dva fakulteta i dvoje dece i da li je. odrastao... Izgleda da po Tončijevim „filmskim“ kriterijumima nije isto biti bolestan od rata u Švedskoj i sklonjen od rata u Americi... _ GOSPA IZ MEĐUGORHJA više „ne stanuje“ u Jugoslaviji. Pojavljuje se sada malo u SAD, malo u Italiji, malo u Švajcarskoj.
Naime, u te zemlje su izbegla šestorica ·
pastira iz hercegovačkog kraja koji su bili svedoci prvog Gospinog pojavljivanja. Dvojica od njih koja su zbrisala u Italiju kažu da svakodnevno imaju su~srete S Njom u 17,45 časova. I Gospa im ı pravo na egzil, zar ne?! Milan I EČEJIĆ
а