Борба, 05. 05. 1992., стр. 21
БОРБА
КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ ПРИПРЕМЉЕНИ ЗА
СВЕТСКУ ИЗЛОЖБУ „ЕХРО 92“
Уметнички есперанто Севиље
„Свето тројство“ — Тереза Берганца, Хосе Карерас и Пласидо Доминго, као диригент — у Бизеовој опери „Кармен“ Ф Стижу легендарни Ростропович, Скала, Метрополитен Ф# Монсерат Каба-
ље у костиму Ане Болен
(Од дописника „Борбе“)
Барселона. — У Европи често говоримо о заједничком тржишту, све више и о заједничкој монети. Нико још није предложио заједнички језик, али мени се чини да овде имамо један: заједнички језик културе и уметности, рекао је генерални директор „Ехро 92“ у Севиљи и Емилио Касинељо.И имао је право. Културни програм на Светској изложби у наредних шест месеци толико је богат, разноврстан и квалитетан да представља својеврсни уметнички есперанто, језик који ће разумети огромна већина посетилаца. А већ на истеку прве недеље, Севиља је регистровала милионитог госта. Многи (будући доћи ће и због изузетно атрактивне културне понуде са најчувенијим извођачима. У Севиљи су већ пале и прве премијере. Чувена Бизеова опера „Кармен“ побудила је невиђено интересовање публике. За улазницу се плаћало и 400 долара, четири пута више од регуларне цене најскупље карте. Али, разлога за карту више без обзира на цену било је више него довољно. У улози Кармен појавила се Тереза Берганца за коју је критика рекла да је била беспрекорна, њен партнер у улози Дон Хозеа био је чувени Хосе Карераса оркестром је дириговао нико други него Пласидо Доминго. Хор и оркестар дошли су из
· чувене барселонске оперске ку-
ће „Гран Лисео“ и онима који су имали среће да уживо чују изузетно популарну оперу остао је незаборавни доживљај, а многима нада да ће ову поставу видети и чути бар на видео-касети.
Музички програм биће и наредних дана један од најатрактивнијих у севиљској културној понуди. Концерте ће имати филхармонија из Берлина, Беча, Минхена, чувени Симфонијски оркестар из Филаделфије, затим Париза, Тел Авива, Лајпцига, стићи ће и миланска Скала, Метрополитен, париска Опера, затим Ростропович са Светском филхармонијом младих, Хор из Риге, балет „Киров“...
Запажене критике добила је и премијера „Гаљарде“ поеме Рафаела Албертија са Монсерат Кабаље и „Аном Болен“, под диригентском палицом Мигела Нароса. Алберти је своје дело писао још 1944. у избеглиштву, после шпанског грађанског рата, у Буенос Аиресу, а сада је после 48 година дочекана премијера на опште одушевљење критике која је („Ел Паис“) написала да је „чути Монсерат Кабаље како пева дивну музику Мануела Санлукара био празник за уши“ а видети „Ану Болен“ нешто што заслужује да буде запамћено“.
Позоришна верзија „Дон Кихота“ у режији Мауриција Скапара и са Ђозеп Марија Флотатсом као Дон Кихотом и Хуаном Ећановеом као Санчом
КУЛТУРА
СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТ: Пласидо Доминго
Пансом, ишчекује се са великим интересовањем али је засад већу пажњу привукао један други „Дон Кихот“, филмски и досад невиђени. Истина, реч је о никада завршеном филму Орсона Велса, али је „Експо 92“ платио 15 милиона песета (150.000 долара) за готово 100.000 метара снимљеног материјала на траци од 16 милиметара. Велс је снимао између 1959. и 1969. али филм никада, из непознатих разлога, није завршио. Дон Кихота је играо шпански глумац настањен у Мексику, Франсиско Реигера,а у улози Санча Пансе био је Аким Тамироф. Снимање у Мексику и Шпанији прекидано је и настављано више пута, у међувремену је Аким Тамироф умро, снимање је настављено са дублером али је остало незавршено. Од око 13 сати снимљеног материјала монтирано је 116 минута. Филм је без краја а има мишљења да ни сам Велс није желео да заврши филм... Шта ће рећи критика, посебно шпанска, осетљива на Сервантеса и његово дело; остаје да се види али прве сумње су већ изречене уз подсећање да је Велс доживео много критика у Енглеској због свог виђења Шекспира а наводи се и Буњуелово лоше мишљење о Велсу. Владимир СТАНКОВИЋ
ЦЕ ИЗ ПЉЕВАЉА
па _____ YTOPAK, 5. MAJ АПЕЛ ЗА МИР MEĐyPEIIyBJIMUKE 3AJEJIIM-
_1992. године 24
Оружје замјените књигом и пјесмом
Подгорица. — Позивамо културне и јавне раднике, људе добре воље, да учине све да се зауставе разарања и крвопролиће у БиХ, да се аматери, културни ствараоци и организатори у култури врате у своје просторе, игром и пјесмом замијене плач недужне дјеце и омладине и свих грађана, да окупе на смотре, сусрете, концерте и програме мира и заједништва све оне који у овом часу путују у неизвјесност, у збјегове и окружења, каже се у апелу Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност из Пљеваља.
— Апелујемо на све зараћене стране да прекину са рушењем културно-историјских споменика, мостова, насеља и градова. Садашњост и будућност то не могу опростити, каже се у овом обраћању. Ако нешто имамо са
чим се пред свијетом можемо поносити, то су ове вриједности. Упамет се браћо, давно су нам преци поручили. Послушајмо их овог пута ради нашег потомства и насљедства. Апелујемо на све који имају оружја и моћ да га замијене књигом, сликом, игром, пјесмом, да не злоупотребљавају ношњу наших предака у најпрљавије сврхе које цивилизовани свијет зна. На то нема нико права. Дозволите нам да се дружимо, састајемо, повезујемо. Треба да је свима јасно да нас нико не може раздвојити и посвађати, па смо се договорили што нам је чинити у овом часу. Договорили смо се: хоћемо да радимо, да се састајемо и дружимо, да развијамо културу својих народа, да се волимо и да на овим рушевинама градимо боље сјутра. Љ. МУДРЕША
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ДЕЈАНА МЕДАКОВИ-
ЋА „ЕФЕМЕРИС 11“
Бише од сећања
Београд. — Не тако обимну овогодишњу књижевну продукцију обогатило је ових дана дело које ће несумњиво изазвати пажњу читалаца. Реч је о књизи „Ефемерис Ш“ Дејана Медаковића која је јуче представљена у Народној библиотеци Србије роману и саги о једној породиLM. — С гледишта природне духовне историје српске и балканске несреће под овим првим налетом комунистичког тоталитаризма, трећа књига „Ефемериса“ значи више, рекао је том приликом Предраг Палавестра, него пуко сећање и сведочење. То је књига о нашој сопственој
судбини, делић јучерашњег страшног и замагљеног видика који се још није отворио. Над њим су витлали и гомилали се тешки и претешки облаци, и затворили ведре и осунчане просторе за неколико будућих генерација. Данас су ти тешки облаци сасвим притиснули и прекрили наше видокруге, па опет не знамо ни где смо, ни како ћемо, ни куда ћемо.
Након речи књижевних критичара, који су оценили „трокњижје“ „Ефемерис“ као изузетно значајно за српску књижевност, аутор је читао фрагменте из своје најновије књиге. С.К.
СА ТРЕЋЕ СЕСИЈЕ НЕЗАВИСНИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА БЕОГРАДСКОГ КРУГА 0 ДРУГОЈ СРБИЈИ
Битезови
ог стола
Најављено је да ће на чело културних институција доћи најбољи и најспособнији ствараоци. Они који се прихвате даће најбољи доказ да то нису Ф Оном виталном, стваралачком, и са светом компатибилном делу наших уметника и културних радника не преостаје ништа друго него да крену од нуле — у стварање паралелних институција које у почетку имају мали круг и слаб домет, али имају барем чисте биографије
Милета Продановић
Када су после неких горких искустава, они који су водили културну политику схватили да локалне звезде на међународном терену пролазе слабо-извозни производ постали су мање или више авангардни уметници, они који су говорили међународно разумљивим језиком. Тако је дошло до извесног шизофреног цепања; једни су били за по кући, за велике државне откупе. и пространа атељеа, а други, они „луцкасти“ за парадирање по свету. На тај начин се у очима Запада стварала лажна слика о прихваћености авангардне уметности на југословенском простору и, наравно, илузија о безграничној либералности тада владајућих режима. Новопридошле гарнитуре — од Јесеница до Ђевђелије, без разлике,немају чак ни толико слуха за суптилне игре. У Љубљани ће се очас посла заборавити успех алтернативних покрета у уметности који је више него било где другде у свету утицао на промене у политици, а прилику да излаже у репрезентативним просторима добиће трећи ешелон алпских локала-
ца. Загребачки фирер ће на првом заседању Сабора примити на поклон слику наивца и мудро изговорити да је наивна уметност као одраз „Блут унд Бодена“ за време комунизма — који ју је измислио и до бесмисла пропагирао — била заправо потиснута...
Ако новој културној политици уопште буде дата могућност да нешто од модерне уметности покаже ван врућих граница и ако она тамо пошаље старо-нове фолклористе — неразумевање и одбијање неће бити протумачено њиховим бесмислом него, како то и иначе бива, необузданом мржњом којом нас свет обасипа.
Нико нормалан не помиње да се треба лишити традиције, напротив — једино оно што представља аутентични одсјај поднебља и локалног духа може бити прихваћено негде другде. Поставља се једино питање језичког формулисања те традиције.
Не треба ни напомињати да кидање свих нормалних канала комуникације и узајамног информисања снижава ионако низак ниво наших сазнања о мрежи институција светске уметности. Слика тог снажног система који има и јак тржишни елемент постаје тако ветрењача пред одважним Дон Кихотом.
Свеопшти пад и пораз не може се заправо одвојити од пада институција; пале су новине којима се веровало, издавачке куће које су у сивим временима умеле да
}
уздижу дух, падају позоришта и музеји. Прети се универзитету. Укидају се специјализовани уметнички часописи и уместо њих покрећу листови за националистичко дрогирање становништва. Кроз све то свеукупна традиција овог народа бачена је у блато, кричава позивања на њу износе је у виду фалсификата и кича, банализовану и осрамоћену. Шта мислите о томе када централна национална музејска кућа приреди естрадну изложбу најјезивијег кича швапског призвука и порекла и то на сва звона буде оглашено као део аутентичне традиције овог простора и овог народа.
Све вредности су поништене и поремећене. Али, у томенема ничег лошег. Да би се кренуло у ус-
пињање мора се дотакнути дно. Најављено је да ће на чело културних институција доћи „најбољи и најспособнији ствараоци“. Они који се прихвате даће најбољи доказ да то нису. Како је почело — нема сумње да је изабран најбржи начин да се до тог дна и стигне. Витезови кафанског стола разместиће се на дуже време по гиздавим канцеларијама, зајашити на збирке које не разумеју и о којима не знају баш ништа, командовати позориштима у којима су били статисти и издавати књиге мутнооким пророцима и неписменим сенилним соцакадемицима. Зато оном виталном, стваралачком и са светом компатибилном делу наших уметника и кул-
Традиција у блату
Свеопшти пад и пораз не може се, заправо, одвојити од пада институција; пале су новине којима се веровало, издавачке куће које су у сивим временима умеле да уздижу дух, падају позоришта и музеји. Прети се универзитету. Укидају се специјализовани уметнички часописи и, уместо њих, покрећу листови за националистичко дрогирање становништва. Кроз све то, свеукупна традиција овог народа бачена је у блато, кричава позивања на њу износе је у виду фалсификата и кича, банализовану и осрамоћену. Шта мислите о томе када централна национална музејска кућа приреди естрадну изложбу најјезивијег кича швапског призвука и порекла — и то на сва звона буде оглашено као део аутентичне традиције овог просто-
ра и овог народа.
ЛЕ ап i вина ar IO IKO лиши пешак есери цис ти отима шиити аса
турних радника не преостаје ништа друго него да крену од нуле — у стварање паралелних институција које у почетку имају мали круг и слаб домет али имају барем чисте биографије. Иза гвоздене завесе некад су се приређивале изложбе по становима — чини се да је прави тренутак да се та замрла традиција овде обнови. Тај софтвер ће се, можда, једног дана ипак прикључити на хардвер — оног часа када се витезови кафанског стола нађу под столом, било од делиријума тременса или из неког другог разлога. Задатак прикључивања на светске токове — за који овде и у овом тренутку када је свет сведен на Кубу, Северну Кореју и Кину не постоји интерес — биће тежак и напоран. Праћење начина на који се то ради у земљама средње Европе и у Русији може бити корисно, мада за нас у овом тренутку не и примењиво искуство. Напор овог нараштаја зато ће, по свој прилици, бити сведен на омогућавање каквих-таквих услова за оне који ће тек доћи. Уметници неког будућег времена, наравно они које проповедници небеског народа не упуте на небо, морају се ослонити на здраве а не на разроване институције, на часне а не корумпиране претходнике. Зато је наш задатак да то укључивање Друге Србије у свет и њен повратак из деветнаестог века припремимо.