Борба, 11. 05. 1992., стр. 6

6 PONEDELJAK 11. MAJ_ 1992. GODINE

DNEVNIK

BORBA

ZBOG ČEGA JE PENZIONISANO 38 GENERALA I ADMIRALA JNA?

Vrh političkog brega

Najnovija čistka u armijskom vrhu, nije isključivo uklanjanje nesposobnih i ratu nevičnih oficira, već utabavanje političke staze nove SR Jugoslavije, kojom se želi ispoštovati naredba o povlačenju svih državljana Jugoslavije iz ratom zahvaćene BiH 6 Većina penzionisanih generala i admirala nisu državljani SR Jugoslavije

Penzionisanje trideset 1 osam generala i admirala bivše Jugoslavenske narodne armije, s razlogom, predmet je velikog interesovanja domaće i svetske javnosti. U svetskoj javnosti ovaj radikalni rez rukovodstva nove Savezne Republike Jugoslavije ocenjen je kao „nova Miloševićeva ponuda evropskim i svetskim zahtevima“, sve sa „sračunatim ciljem da bi svet prihvatio sukcesiju novoj jugoslovenskoj federaciji“. Ali, brojna su i gledišta koja se slažu da „Milošević, odnosno nova Jugoslavija u ključnom trenutku se odriču visokih vojnih oficira tvrde komunističke linije“.

U domaćoj javnosti čistka u JNA je prihvaćena sa odobravanjem, jer odlaze generali koji su od svih osobina imali dve bitne: živeli su sjajno i nisu umeli da ratuju. Ipak, za deo te javnosti zbunjujući je odlazak tolikog broja najviših oficira

onisanje generala Marka Negovanovića, tvrdi se da je posledica nezadovoljstva predsednika Slobodana Miloševića. Navodno, Milošević je izabrao generala Negovanovića u vladu na insistiranje vojnog vrha, iako je slabom ocenom merio njegovo delovanje u poslednje dve godine. U vojnim krugovima se za generala Negovanovića tvrdi da se i kao načelnik KOS u Generalštabu više bavio politikom, nego svojom profesijom, te da je njegovo penzionisanje, navodno, i rezultat pritiska mlađih visokih oficira u vrhu JNA. Posebno se naglašava da se Negovanoviću kao ključni greh uzima njegovo protivljenje stvaranju srpske profesionalne armije, što je, ne slučajno, objavljeno upravo ovih dana.

Iz „paketa“ penzionisanih admirala i generala sa zanimanjem je primljen i odlazak general-pukovnika Milutina Ku-

va Jugoslavija morala da vodi znatno agresivniju politiku ne samo na Balkanu sa novostvorenim državama, već i prema svetu. Iz ovih stavova provejavalo je i, navodno, neslaganje baš tih generala sa rukovodstvima Srbije i Crne Gore. Drugi sloj ovih razmišljanja je u činjenici da stvaranjem nove Jugoslavije treba početi stvarati profesionalnu oružanu silu SRJ, što je težak i dugoročan posao, i ne bi se izvelo zadržavanjem glomaznog armijskog komandnog kadra. I, posebno zanimljiva „činjenica; većina penzionisanih generala i admirala poreklom su izvan teritorija Savezne Republike Jugoslavije. Mnogi nisu zakonski stekli uslove za penziju.

Ovaj poslednji podatak je svakako u skladu sa odlukom Predsedništva SFRJ o povlačenju svih građana nove držaVe sa teritorije Bosne i Hercegovi-

STRAHOTE RATA: Sahrana u selu Svelani, kod Bajine Bašte (Snimio: M. Cvetković)

bivše pete evropske vojne sile, a posebno odlazak general-pukovnika Blagoja Adžića, vršioca dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu, i generala Marka Negovanovića, ministra odbrane u vladi Radomana Božovića. Iz šturog saopštenja Predsedništva SFRJ o penzionisanju 38 generala i admirala, kao i o „prihvaćenoj ostavci“ Blagoja Adžića, ne nudi baš nikakav podatak, koji bi naveo na zaključak zbog čega se pribeglo ovako radikalnom potezu. Adžićev odlazak je, za domaću i svetsku javnost tim pre neočekivan, jer se, navodno, zna da je bio vrlo blizak rukovodstvima Srbije i Crne Gore.

U krugovima bliskim vojnem vrhu, danas sa „naknadnom pameću“ tvrdi se da je, onog trenutka kako se rat u Hrvatskoj bližio kraju i Adžićeva penzija bila sve bliža. Penzi-

kanjca, komandata Druge armije. U krugovima bliskim vojnim izvorima se veruje da je Kukanjac sam sebe „odstrelio“ neznalačkim rukovođenjem jedinicama JNA u Bosni i Hercegovini u poslednjih nekoliko meseci. Tvrdi se da je bez velikih potreba uvukao jedinice JNA u oružane sukobe u Mostaru, te da nije blagovremeno izvukao svoju komandu i neke jedinice iz Sarajeva. Spasavajući komandu i svoju glavu požurio je da privede Aliju Izetbegovića u kasarnu Lukavica, i to je bio skandalozan čin, kao i napuštanje kolone ispred Skenderije. Trezveniji analitičari najnoviju čistku u armijskom vrhu pojednostavljaju i svode na sledeće: tačno da je trebalo skloniti nekolicinu generala iz aktivne službe zbog tvrde vojničke linije i zagovaranja da bi no-

ne. Uveliko je u toku seoba oficira i vojnika koji nisu državljani SRJ. Koliko će ova naredba moći do kraja da se realizuje drugo je pitanje. Jer, mnogo je lakše povući oficire i vojnike bivše JNA, nego privoleti njihove kolege — državljane BiH koji su na službi u Srbiji i Crnoj Gori, da budu profesionalci, sada i ratnici.

Ovo najnovije radikalno prestrojavanje u bivšoj JNA, započeto od vrha, penzionisanjem 68 generala i admirala u poslednjih dva meseca, moguće je, imaće još mnoge političke i vojne peripetije. Jer, rat u BiH bezglavo besni, a na teritoriji ove bivše centralne jugoslovenske republike ostala je sva tehnika koju je JNA tamo imala (izuzev avijacije), sa opštom mobilizacijom triju naroda koji su tamo u sukobu.

Đoko KESIĆ

U POZADINI JEDNE SMENE

Voljno, generali

ratnici!

Posigurno je da nepouzdano Predsedništvo SFRJ, koje je izigravalo vrhovnog komandanta, nije imalo hrabrosti da izvrši generalnu čistku. Da li je to iznudio mlađi oficirski kadar ili neprikosnoveni Slobodan Milošević? e Odlazak glavnokomandujuće vrhuške ne znači ni kraj rata, ni prestanak agresije

Piše: Manojlo Vukotić

ajveća čistka u istoriji JNA“ odjeknula je više, možda, svetom, nego novom zemljom, kao eksplozija. Nedavni odlazak ministra vojske, a za njim još 30 generala, pa sada ostavka v.d. ministra i dugogodišnjeg načelnika Generalštaba, sme-

na komandanta Druge armijske

oblasti i penzionisanje 38 generala, predstavljaju jednu od završni operacija u raspadanju Jugoslovenske narodne armije.

Stara armijska piramida se stropoštala.

Crveni vrh sa epoletama skinut je.

To je onaj isti vrhovni i komandni kadar koji je dugo uveravao javnost, milione ljudi, poštovalaca njene istorije i njenih obeležja, da je spremna da odbrani Jugoslaviju, njene granice, njenu slobodu, sve njene narode i narodnosti. To je ona ista ekipa privilegovanih, nedodirijivih generalčina koja je povela rat u brdovitoj Sloveniji i sramno krahirala. Pokazala je i tada svo svoje decenijsko lenstvovanje, svoju ratničku nedoučenost, pokušavajući da je brani lažnom tezom kako su se spremala za rat protiv spoljnjeg, a ne i unutrašnjeg neprijatelja.

Sledili su, potom, novi, bezglavi jJuriši u poraze: razaranja, pogibije i povlačenja iz Hrvatske, nečujno i nikad javno objavljeno i objašnjeno napuštanje Makedonije, bombardovanja, krvoliptanja i izvlačenja iz bosanskih gudura. A samo pre mesec-dva ti isti moćnici, uz čije su se skute ljuljuškali nedozreli političari, uplašeni od činova i kratkovidi za realnost, kliktali su da neće ni jedan vojnik JNA otići iz Bosne dok su oni tu.

Mnogi su tu, još uvek, na istim položajima, na najvišim državnim i političkim kotama. A vojnici, u sanducima ili helikopterima, stižu iz Bosne.

Niko od zagovornika rata, уоdiča rata, ratnih izdajnika, sramnih gubitnika — još ne odgovara za svoja dela. Dela zbog kojih je JNA poražena, ponižena i obeščašćena. Ostala bez ljudi, kadra ı imena. Ne zna se, još uvek, koliko je mladih ljudi izginulo u njihovim improvizovanim bitkama, koliko njih unesrećeno i obogaljeno, kolikio je desetina hiljada golobradih i umnih mladića odbeglo u tuđinu ne želeći takve komandante, koliko je stotina hiljada proteranih i izbeglih sa svojih ognjišta, na koja se mnogi nikada neće vratiti.

"A oni, juče umirovljeni generali, ponajviše su crtali šeme udara, nadletali, liferovali informacije, vodili prljavi medijski rat, kidnapovali, pregovarali, dočekivali, postajali zvezde zamućenog političkog neba, krojili granice. Neke su vraćali iz penzionerskog mira i predavali im komandne palice, već smenjene ministre promovisali u komandante, neuspele vojne propagatore unapređivali u ministre. Darivali su im epitete kao „odlučni“, „dosledni“, „privrženi“, „ргекађет“, „visokoškolovani“, „ledeni“, „vatreni“.

Odlazak tako istaknutih i tako brojnih čelnika Armije, samo je dokaz koliko je ona iznutra bila nestabilna, lomljiva, birokratizovana, pospana, staromodna i nezrela da nosi zadatke vremena koje je stiglo, koje ne prašta i koje i vojne tajne hoće da sazna.

osigurno je da takozvano Predsedništvo nije imalo snage da ovoj generalskoj četi naredi „voljno“. Da li je, onda, takva komanda iznuđena od miađeg, trezvenijeg, spremnijeg oficirskog ešalona, opredeljenog za stvaranje jedne nove, modernije, nacionalne, srpske vojne snage vojske SR Jugoslavije? Ili je, kako to najčešće komentariše strana štampa, i ova rokada izvedena pod kontrolom neprikosnovenog lidera Slobodana Miloševića? Jer, takav šah-mat potez ima nekoliko logičnih političkih opravdanja: Srbija pere ruke (ili pokušava) od teškog poraza Armije i njenih dela u Bosni; povlačenje vojnka iz Bosne umiruje sve žešće nezadovoljstvo i protest roditelja čija deca ratuju i ginu na tuđoj teritoriji; Evropi se želi direktnije pokazati kako je Srbija za mirni rasplet krize; postoji, makar u nagoveštajima, mogućnost otvaranja „južnog fronta“ pa valja imati blizu svoje snage. Predstava sa generalima ne bi smela završiti — njihovim odlaskom. Iza zavese kriju se još mnogi tvorci drame. Ako se generalima reklo „voljno“, više nego opravdano je očekivati i odlazak političara

-i funkcionera koji su toj general-

skoj postavi sedeli u krilu, aplaudirali njhovim metama i pucnjima, svečano im delili odlikovanja,

zapravo, jedni druge — u nezna-

nju i strahu.

rzopotezno, po pravilima sličnih lomova, peru ruke i "neki komentatori i pisci koji su poslušno, sladostrasno, „patriotski“ , „jugoslovenski“, „srpski“, branili mnoge od tih ličnosti, njihovu politiku gradili im imidž. Osipali su paljbu na „neposlušnike“ i „antiarmijske elemente“ (pa i antiarmijske novine) i lepili etikete, sve do „izdajnika“.

Pale su mnoge glave. Poludelo se u razaranjima. Vatra mržnje raplamsava se. Ponovo se prehranjujemo koprivama. Groblja postaju pretesna. Najbrojnije su crne zastave.

Odlazak generalske vrhuške — koja je činila glavnokomandujući ratni štab — ne znači ni kraj rata, ni prestanak agonije. Ali, valja poverovati da sa njima odlaze mnoge ideje, planovi i zablude. Ili

bar da njihovo srljanje u propast,

u koju su sve nas uvukli , posle strašne tragike — bude otrežnjujuća opomena da se tako ne može nametnuti mir, osvojiti tuđi prostor, proglasiti sloboda, unaprediti demokratija, graditi život.

Na armijskim razvalinama i generalskom gubilištu moguće je

" sazdati jedan novi i vojnički i mir-

nodopski svet. Ne bude li nove logike i nove pameti, onda ovoj pomami, ovom raskolu, ovom raspeću — nema kraja. Onda će ponovo neki kaplar, poput Hitlera, postati vrhovni zapovednik. Onda je to kraj — svih nas. 5

ћи а вино