Борба, 27. 01. 1993., стр. 11
- а уин-и
BORBA SREDA 27. 1. 1993.
OBELEŽAVANJE PRAZNIKA SVETI SAVA
Nizom verskih i svetovnih manifestacija danas se proslavija crkveni ı srpski nacionalni praznik Sveti Sava. Misao i delo utemeljivača samostalne Srpske pravosiavne crkve, nezaobilazni su u Srpskoj istoriji ı razvijanju državnog i nacionalnog identiteta, Stvorivši istovremeno i autentični srpski doživljaj pravoslavlja. U slavu prvog arhiepiskopa „srpskih i primorskih zemalja“, ustoličenog 1219. u Nikeji, patrijarh srpski Pavle služi danas, sa početkom u 9 časova, svetu ar-
hijerejsku liturgiju u Svetosav-
skoj crkvi na Vračaru. Posle toga će se u obližnjem istoimenom hramu seći slavski kolač. Najavljeno je i paljenje posebne „sveće za mir“ visine 6 metara, koju je izlilo i poklonilo, sa još nekim firmama, beogradsko preduzeće „MIC co DES“.
Patrijarh će u Svetosavskoj crkvi održati i besedu. Danas se, za razliku od pređašnjih proslava velikih praznika, neće čitati ranije štampana poslanica, koja
-se deli po crkvama. Tako će i
sveštenici u ostalim crkvama
· umesto poslanice govoriti „po
sopstvenom nadahnuću“.
Mala Svetosavska crkva podignuta je na mestu gde je poturčeni Arbanas Sinan paša spalio 1594. mošti najmlađeg sina velikog župana Stefana Nemanje, krštenog kao Rastko, čuvane do tada u manastiru Mileševo. Umesto u zaborav, Sveti Sava, čiji su lik ustanici počeli nešto ranije isticati na zastavama, postao je trajnim nacionalnim simbolom. Osim tog označavanja istrajnosti na održavanju srpskog imena i slobode, Sveti Sava je istovremeno vekovima opominjao Srbe na njihov nesrećni usud — mirenjem podeljene braće, Stefana i Vukana, uputio je svoj narod gde mu je Jedini mopući put u slobodu i opstanak. Zato je izbor svetosavske crkve, i na druge praznike, obično imao ı taj bratsko-miriteljski poziv.
Sveti Sava je osim svetitelja i Srpski prosvetitelj. Smatra se začetnikom srpske književnosti, rodonačelnikom, navodi akademik Pavle Ivić, pisanja na srpskoslovenskom, ali istovremeno i pisanja na narodnom je-
ziku i kombinovanja tih dvaju izražajnih sistema u istom tekstu. "Zato je Sveti Sava dugo bio slava i zaštitnik obrazovnih ustanova. Prvi pisani trag o školskoj proslavi Svetog Save datira iz 1734., ostavljen u udžbeniku srpsko-latinske škole u Sremskim Karlovcima. Knez Miloš Obrenović je 1823. doneo naredbu da se dan Svetog Save obeležava kao školska slava, a neku drugu godinu kasnije i zapretio trgovcima globom i kaštigovanjem ako tada rade.
U školama po Srbiji, kažu u republičkom ministarstvu prosvete, neće biti danas časova i umesto njih će učenici i učitelji održati prigodne programe. Održaće se i duhovna akademija u Sava centru (20 časova) koju će otvoriti patrijarh Pavle, a o Svetom Savi će govoriti i dr Dimitrije Kalezić, dekan Bogoslovskog fakulteta. :
Sveti Sava osnovao je u Studenici 1209. prvu bolnicu na području srpske države. Ostavio je ı Krmčiju, koja se smatra najznačajnijim kodeksom srpske Crkve i srpske srednjovekovne države. Zajedno sa ocem, koji se zamonašio kao Simeon, osnovao je Hilandar, u nekadašnjem napuštenom grčkom manastiru, postajući tako ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori.
Mnoge porodice danas će praznovati kao svoju slavu Svetog Savu, o kojem su ostala još uvek mnoga narodna predanja. Tako je smatran i posebnim čudotvorcem: sa moći isterivanja zlih duhova, potčinjavanja prirodnih sila, sa snagom neobičnih isceljivanja, „uskrsavanja mrtvih. Po nekima, Sveti Sava je imenom hrišćanski svetac, ali po mitovima i verovanjima pripada starijem, predhrišćanskom dobu.
Verujući u njegovu natprirodnu isceljiteljsku moć, narod je još i u 19. veku donosio bolesnike na razvaline manastira Mileševo. Kult Svetog Save, ostao je dugo očuvan i kod poturčenih Srba, koji tako, po zapisima, „štuju mileševske kaluđere, sveca naročito i jako ga se boje, pa Turci daju veću milostinju od hrišćana“. Nikola Todorović
Ako je suditi i po nezvaničnim reakcijama poslanika u Skupštini Srbije i zvaničnim rezultatima glasanja (179 „za“,
60 uzdržanih i samo Jedan glas „protiv“) izbor Zorana Lilića za predsednika naišao je na „dobar prijem“. Ko je prvi
čoveh srpshog parlamenta?
Lilić je relativno nov čovek u vrhovima vladajuće partije pa se o njegovom partijskom i radnom putu i ne zna previše. Telegrafski ispisani biografski podaci kažu da je rođen 1953. podine u Brzoj Palanci kod Kladova. Inženjer, sa diplomom Tehnološkog fakulteta u Beogradu. Po nacionalnosti Srbin. Bio je generalni direktor Fabrike guта ı gumcnih proizvoda „Rekord“ u Rakovici.
„Imam svoju fabriku i previše posla u njoj da bih se opterećivao kadrovskim kombinatorikama“ — rekao nam je nedavno Lilić. A od njegovih najbližih saradnika i zaposlenih u fabrici „Rekord“ dobili smo podatke da
je Zoran Lilić u ovu fabriku do- · šao novembra 1982. godine, kao
tehnolog-pripravnik.
Uzlazna linija njegovog, desetogodišnjeg radnog staža u „Rekordu“ bila je: najpre upravnik proizvodnje, potom direktor proizvodnje, zamenik generalnog direktora, a od novembra 1989. generalni direktor. U „Rekordu“ kažu da je ova fabrika do dolaska Lilića na mesto generalnog direktora poslovala sa gubicima, a onda narednih godi-
na i danas sa pozitivnim saldom. „Cifre o poslovanju naše fabrike ı u ovim teškim vremenima najbolje govore o radu direktora — bio je kratak komentar nekoliko radnika „Rekorda“.
Izrekli su dosta superlativa: sposoban, odlučan, što naumi to sprovede. Ali, nisu želeli da im se pominju imena: „da ne ispadne kao podilaženje“. „Bio je dobar direktor, a kakav će biti kao predsednik srpske Skupštine videćemo“. Među poslanicima Skupštine Srbije, članovima i pozicije i opozicije dobili smo komentare iz kojih je glavno zapažanje. „Lilić ne nosi nikakvu hipoteku prošlosti“, omiljen je među pripadnicima i svoje partije i drugih, čovek sa dosta sluha za toleranciju i dijalog.
Zoran Lilić je 1990. godine izabran za poslanika Narodne skupštine Srbije. Bio je predsednik Odbora za energetiku, građevinarstvo i rudarstvo, a po odlasku Radomana Božovića na mesto predsednika Republičke vlade, izabran je za šefa poslaničkog kluba SPS. Na prošlogodišnjem kongresu srpskih socija-
NIKOLA ŠAJINOVIĆ, MANDATAR ZA SASTAV NOVE VLADE SRBIJE
ea
Poverenje mandata za sastav nove Vlade Srbije Niholi Šainoviću, potpredsedniku u Božovićepom kabinetu, zasigurno nije preterano iznenadilo bolje upućene u privredno-politička zbipanja na obim prostorima. Sve okolnosti u protehle due godine su, u nehu ruku, najavljivale njegoDo DiSO-
Ко Контапје.
Kao ministar energetike u republičkoj, a jedno vreme i privrede u saveznoj vladi, Šainović je „preturio preko glave“ veliki talas štrajkova u Srbiji, i pretnje naftnim embargom, da bi se, potom, suočio i sa samom blokadom. Početkom 1991. očito je i sam „vukao neke konce“ u Vladi Srbije, obećavši mere za spasavanje privrede. Još u to vreme upozoravao je, bez lažnog optimizma, da „nacionalni resursi mogu da podnesu i najveću žrtvu, ali samo na kraći rok“, polovinom iste godine, zvanično je priznao ono što je svima nezvanično već bilo poznato — da je proizvodnja nafte u Srbiji dovoljna da podmiri tek 20-25 odsto domaćih potreba, ne krijući da „polaže nade“ i u one koji se „neće odazvati pozivu na naftni embargo“. Prognoze su mu, po mnogim ocenama, bile realne, a Srbija je „uz velike žrtve, zahvaljujući vladinim merama za preživljavanje, ipak odolela mnogim iskušenjima“.
Inače, put do premijerske fotelje Šainovića je, takoreći „bez skretanja“, vodio od opštinskih, partijskih i državnih funkcija, preko regionalnih do republičkih i saveznih. Sve ukazuje i na to da je ostavka na mesto saveznog minisira privrede — u trcnutku kada je, krajem 1992, uzdrman položaj jugoslovenskog premijera Milana Panića — bila, možda, ı ona poslednja odskoč-
na daska kojom je zaslužio poverenje predsednika Republike za sastav nove vlade. Iz obrazloženja se vidi da je razlog ostavke euforična izborna kampanja čiji je cilj rušenje onih koji su im ukazivali poverenje kao i uvođenje u politiku savezne vlade stranaca i interesa stranih sila.
Sam Šainović se, sigurno, ne bi preterano eksponirao u javnosti da to, umesto njega, na neki način nisu učinile okolnosti. Pored toga što je, zbog prezauzetosti, za neke novinare ostao „neuhvatljiv“, teško ga je isprovocirati i izvesti iz takta. Slovi za vrednog i racionalnog, ni u kom slučaju i kafanskog čoveka. lako inženjer po obrazovanju, više Je bio zaposlen na političkim funkcijama nego u samoj privredi. Rođen je u Boru, 7. decembra 1948. godine, gde je završio Metalurški fakultet 1973. godine; magistrirao je na fakultetu u Ljubljani 1977. sa tezom „Uticaj komponenata šljake na gubitke bakra u plamenim pećima“. Piše mu da je Srbin i da govori engleski jezik, a u toku 21 godine radnog staža bio je: laboratorijski tehničar na Rudarsko-metalurškom fakultetu u Boru, potom asistent na istom fakultetu, predsednik Opštinskog komiteta SK, predsednik Skupštine opštine Bor, a od 1988. do 1989. — potpredsednik za razvoj Ruđarsko-topioničarskog basena „Bor“. Od 1989. bio je član Izvršnog veća Skupštine Sr-
lista ušao je u najuže telo partije — Izvršni odbor SPS.
— Zoran Lilić svakako nije bio jedini kandidat za predsednika Skupštine Srbije, ali sam bio ubeđen da on jeste najbolje i jedino pravo rešenje — ovako nam je juče izbor Lilića za predsednika republičke Skupštine komentarisao njegov partijski kolega portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić. Novi šef poslaničkog kluba SPS Zoran Anđelković kao jednu od bitnih Lilićevih karakteristika ističe odlučnost i „orijentaciju da štiti nacionalne interese zemlje“. A na naše pitanje šta će-movom predsedniku biti osnova rada, Lilić je rekao da se treba okrenuti životnim temama, odnosno da umesto političkih više dominiraju one iz privrede.
U govoru nakon izbora za predsednika pozvao je sve, bez obzira na stranačku pripadnost, „da nastave započete demokratske procese i stvore uslove za jaku i politički stabilnu Srbiju“. Sposobnost da doprinese ovakvim nastojanjima, najbolje će pokazati naredne sednice republičkog parlamenta.
S. Polirajae — Stame?oviš
bije i republički sekretar za industriju, energetiku i građevinarstvo. Februara 1991. postao je ministar rudarstva i energetike Republike Srbije, od decembra 1991. je potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar energetike i rudarstva, a u 1992. jedno vreme i ministar privrede u saveznoj vladi. U međuvremenu bio je i predsednik Skupštine međuopštinske regionalne zajednice Zaječar, stalni predstavnik Jugoslavije u međunarodnoj organizaciji CIPEK (zemlje izvoznice bakra)...
U svim značajnijim državnim forumima bilo je rezervisano mesto za čoveka iz takvog giganta kao što je borski basen, za koji su, inače, vezivane čuvene afere kao što je kupovina kipera, ogromne provizije u poslovima sa Burmom, pa čak i uvoz radioaktivnog koncentrata Iz Španije. Istina, nikad te afere nisu vezivane za ime Nikole Šainovića, iako je u to vreme bio na funkcijama u opštini i regionu. Mnogi ga se sećaju kao dosta mlađeg, ako ne i najmlađeg među svojim kolegama u borskom basenu. Više je viđen u Beogradu nego u Boru, iako mu je tamo porodica — supruga Svetlana, elektroinženjer u borskom ogranku „Elektroistok“ i dva sina osnovca. Toliko je imao funkcija, kažu njegovi sugrađani, da nije imao vremena čak ni za neki hobi. MA. Torov