Борба, 11. 10. 1993., стр. 19
БОРБА
Pol: al
ПОНЕДЕЉАК 11. 10. 1993.
ka M ORO SLA 78
Шглоусјј
ЕВРОПСКЕ ДИЛЕМЕ: КАКО УПРАВЉАТИ БОЉЕ, ЗАРАЂИВАТИ ВИШЕ, ЖИВЕТИ ЛЕПШЕ РАЗБУКТАВАЊЕ МЕДИЈСКОГ РАТА У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ
Хватање за гушу
Као одговор на пој 'ефтињење „Тајмса“, „Индипендент. —
Ларс Фојен
Извештач „Ројтера“ из Рејкјавика
Усамљен на средокраћи између Европе и Америке, Исланд је преокупиран дилемом да ли да се трансформише у порески рај сличан Монте Карлу и тако избегне осиромашење и изолацију, или да настави са истрајавањем на неповредивости националног суверенитета.
Изгледи за будућност овог северног острва, са само 260 хиљада становника и привредом која животно зависи од риболова, нису сјајни. Групације којима Исланд традиционално припада Европско удружење слободне трговине (ЕФТА), НАТО и Нордијски савет — померају
се ближе Европској заједни--
ци, којој је Рејкјавик засад одбио да се прикључи.
„Исланд се суочава са суморном и усамљеном судбином ако остатак Европе одлучи да уђе у ЕЗ,“ каже професор политичких наука Гунар Кристјансон. Једина дугорочна алтернатива чланству у ЕЗ, по њему, јесте прибегавање „слободњачкој“ стратегији пореских олакшица којих нема у већим земљама — као што су то учинили Монако, Лихтенштајн или острва у каналу Ламанш. Такав приступ разматрала
је и исландска влада, али је њен министар иностраних послова јон Балдвин Ханибалсон изразио своје лично противљење, добрим делом и због претње коју би та промена могла представљати за националну културу и суверенитет. „Не могу да замислим Исланд као праоницу новца и нископорески рај,“ сматра он.
Учлањење у ЕЗ није у програму нити једне политичке партије или организације, иако истраживања јавног мњења показују да би 20 одсто анкетираних размотрило такву иницијативу. Против чланства се изразило 45 процената испитаних, док су остали неодучни. „Прихватљи“ во је мишљење да би се једног дана Исланд могао прикључити ЕЗ, али то, до краја овог века, није реална перспектива, каже исландски шеф дипломатије.
„Исланд је веома мала земља, која је тек у недавној прошлости (1944) достигла пуни суверенитет, и историј-
Те Мах: 334-652
ИСЛАНД: ИЗМЕЂУ СУВЕРЕНИТЕТА И ИЗОЛАЦИЈЕ
Бриселски тамни вијалет
Са само 260 хиљада становника и на географској маргини, Исланд зазире од великих интеграција, али и настоји да не остане сасвим по страни од њих
_ једностраном проширивању
- која ствара невоље свима из-
AGENCIJSKI CENTAR BORBA
И ја a
ска сећања су овде врло жива. Постоји снажно супротстављање одрицању од макар и малог дела суверенитеTa, наводи он, подсећајући да је земља до пре пола века била под данском доминацијом. Риба и рибљи производи, који чине 80 одсто исландског робног извоза, чине ову земљу једном од најпросперитетнијих у свету, упркос шестогодишњој _ рецесији. Кључ тог просперитета је у
ексклузивне зоне риболова на 200 миља од обале, што је
седамдесетих година био разлог оштрог сукоба са Великом Британијом.
„Чланство у ЕЗ би значило незамисливу ствар — одрицање од ове зоне и пуне контроле наших природних ресурса. Не можемо очекивати од ЕЗ да би због нас направила неопходна изузећа из своје заједничке политике
риболова, каже Ханибалсон. Краткорочно гледано,
трговинске потребе Исланда задовољава споразум о Европском привредном простору (ЕПП) између ЕЗ и ЕФТА, по коме нека своја права у риболову ова земља „трампи“ за ниже пореске тарифе у овој привредној грани.
Јонас Кристјансон, уредник листа „Дагбладет-Визир“ же: „ЕЗ је попут мафије,
ван ње. И као што то чине Сицилијанци, треба и ми да се прикључимо мафији да бисмо спречили да нас малтретира. У замену, ми бисмо могли да правимо проблеме изнутра. Наши политичари би томе били врло вични.“
Друга битна околност за Исланд је слом комунизма у источној Европи — са дугорочним импликацијама за базу НАТО Кефлавик, у којој · се налази 5000 војника, и која у бруто националном производу земље учествује са 10 одсто. „Хладни рат је готов, али се географија није променила. Ситуација у бившем Совјетском Савезу и даље је нестабилна и у средишту Атлантика и даље постоји потреба за војним капацитетима. База ће засад остати ту где је,“ уверен је Ханибалсон.
скупљује
Британски дневник „Индипендент“ најавио је да ће од овог уторка повећати цену листа, и тиме се укључио у огорчени рат тиража који острвска штампа води од јула, када је медијски магнат Руперт Мардок започео са кресањем цена неких својих гласила.
Представници „Индипендента“ саопштили су да ће од понедељка до суботе дневно издање коштати 50 пенија, пет више него до сада, док ће недељни примерак, „Индипендент он сандеј“, убудуће, уместо 90 пенија, стајати једну фунту. И дневно и недељно издање биће обогаћени додатним бројем страна.
Ово поскупљење учиниће „Индипендент“ најскупљом дневном новином намењеном широком тржишту. По свему судећи, власник листа, издавачка кућа Њузпејпер паблишинг, рачуна с тим да је Мардокова' стратегија била погрешна. „У питању је или лудост, или ванредно самопоуздање“, прокоментарисао је овај потез индустријски аналитичар Дерек Терингтон из брокерске фирме „Клејворт -Бенсон“.
Мардокова Њуз корпорејшн снизила је прошлог месеца це-
ну „Тајмса“ са 45 на 30 пенија, што су у „Индипенденту“ проценили као потез срачунат на истискивање овог потоњег са тржишта. Цена најтиражније дневне новине у Великој Британији, таблоида „Сан“, смањена је још у јулу на 20 пенија.
Као полазна основа-за овакву одлуку, како је то навело и руководство „Тајмса“, наведена је претпоставка да је продаја новина, супротно уобичајеном мишљењу, у директној вези са ценом, као и у случају већине других роба. Супротно томе, у „Индипенденту“ сматрају да читаоци знају шта добијају за свој новац и да ниске цене не могу бити замена за квалитет.
Још увек није јасно ко је у праву. По проценама Оудитовог бироа за тираж, независне посматрачке организације специјализоване за медије, септембарске цифре тиража неће се знати пре 18. октобра.
„Индипендент“, чији тираж је био око 340 хиљада, засад се, како се процењује, добро држи. Терингтон верује да међу оне који су појефтињењем
Мардокових издања изгубили.
спадају „Дејли телеграф“ — за који сматра да бележи пад од 10-20 хиљада у укупном тира-
ПРЕИСПИТИВАЊА ДОКОНИХ ЗАПАДЊАКА: КАКО БИТИ СРЕЋАН
жу од нешто преко милион примерака, и таблоид „Дејли мејл“ — који је остао без 20-30 хиљада од 1.770.000 копија у колико се просечно штампа.
Још од свог оснивања, 1986. године, стално у проблемима због недостатка новца, „Индипендент“ је у овај рат цена ушао са највећим улогом. „Овај потез ми мирише на очајање“, примећује један аналитичар. „Приходи су им очигледно страшно потребни."
Власник _„Индипендента“, Њузпејпер паблишинг, ради на финансијској реконструкцији, чији обим ће, по неким проценама, износити 20 милиона фунти. Компанија је Де те мере забринута због „Тајмсовог“ појефтињења да је од државних органа задужених за контролу исправности пословања затражила истрагу, на основу процене да је реч о манипулативном одређивању цене срачунатом на нагло згртање добитка. У овој кући верују да је Мардокова Њуз корпорејшн спремна да субвенционише „Тајмс“, који иначе доноси губитке, само да би сасекла конкуренцију елиминисањем „Индипендента“ са
те: Мери-Елен Баркер
Лов на неухватљиво
Задовољни Французи, равнодушни Немци и скептични
Британци
Да ли сте срећни — ово питање на овим просторима је крајње непристојно постављати. Неки други то, ипак, чине па је, тако, амерички часопис „Тајм“ сабрао нека туђа искуства. Почео је са Французима. Уопштено говорећи, Французи говоре да су срећни. Чине то упркос околности да имају
стопу незапосленсоти од 12 од-.
сто, да им франак посрће и да имају највећи број оболелих од сиде у Европи...
Ипак, грема истраживању „Нувел опсерватера“ чак 88 одсто Француза тврде да су срећни. Зашто2 Изгледи да су Французи једноставно срећни због тога што нису несрећни, смеше се већ због околности да, на пример, уопште имају посао, или да нису заражени сидом.
Французи, разуме се, и ово питање примају озбиљно, па се тако догађа да један од водећих листова, „Либерасион“, свакодневно пуну страну даје „водећим људима“ из уметности који читаоцима објашњавају шта треба чинити да би се неко осећао добро, нека 03биљна имена предлагала су и стварање „науке уживања“, али — да ли нас то доводи ближе разумевању онога што називамо срећом2
„Тајм“ подсећа да су својевремено УН формулисале листу од 12 услова које неко треба да испуни како би био задовољан — ту је, поред осталог, би-
ло поседовање једног радија, једног бицикла и потпуне кухињске опреме по домаћинству. Али, шта када се све то има, шта онда2
Овде се јављају многи истраживачи јавног мњења који праве своје каталоге питајући људе широм света да ли су „задовољни“ својим послом, „задовољени“ својим сексуалним животом и „у миру“ са собом. Већина упитаних очигледно лаже, или се само делимично држи истине. Заборавља се тако, на пример, да је у истраживању Галупа спроведеном пре само годину дана, чак 72 одсто Француза рекло да је данас мање срећно него пре 10 година, 60 одсто верује да ће се ствари даље погоршавати...
Немци, пак, реагују другачије: иако живе у временима када је приход по глави становника готово чудесан и своју продуктивност остварују са мање радних часова од других, на питање како им успева да лагодно живе одговарају слегањем рамена. Бивши канцелар Хелмут Шмит ;е прецизан: „Не постоји тако нешто као што је срећа“.
На трећој страни, Британци мисле да им је било доста добро током осамдесетих, после победе у Фокландском рату и у време владе Маргарет Тачер. Сада су несрећни због онога што немају — здраву привреду, пословну сигурност,
ниску стопу криминала, етничку хармонију. У Галуповом испитивању чак 54 одсто своју земљу види као снобовску, 75 одсто верује да краљевска породица води индолентан живот, а само три одсто предвиђа да ће и током наредне деценије Британија остати велика сила. Све сво можда објашњава и податак да је чак 47 одсто испитаника рекло да би било спремно да земљу напусти пре „времена за чај“.
Пре последњих московских догађаја и у Русији је било спроведено слично истраживање — показало се да 63 одсто жали за бившим Совјетским Савезом, 72 одсто њих мисли да је живот сада компликованији. Укратко, Руси су прилично депресивни, а 27 одсто њих је спремно да емигрира у Западну Европу, чак и ако би то значило путовање у Британију. До пре неколико година се веровало да је инстант срећу најлакше наћи у Јапану, чији грађани се и данас убрајају у најзадовољније. Један од разлога за то је што је на острву Хокаидо постојала Куфуку Еки, или „станица среће“. Могли сте да уђете у воз и да за 2,10 долара купите „карту за срећу“. Овај воз, на жалост, није доносио довољно профита, станица је укинута. Свет је остао без нечег што је по опипљивости било најближе срећи. 3. Манџука