Борба

ee e

iz najnovijih knjiga

ПАЈКРАЋЕ ПРЕ АМУ

ПРИРЕДИО ДАВИД АЛБАХАРИ

ЦИЦЕРО • БЕОГРАД ПИСМО "ЗЕМУН МАТИ А СРПСКА • НОВИ САД

Najkraće priče Ba SVefU

· Antologija, priredio David Albahari,

„Cicero“, Beograd, „Pismo“, Zemun, Matica srpska, Novi Sad, 1994. str. 240

Franc Kafka Nojbliže selo.

Moj deda je imao običaj da kaže: „Život je začudo kratak. Sada, kad ga se prisećam, on mi se toliko sažima da, na primer, jedva shvatam kako se neki mlad čovek može odlučiti da odjaše u najbliže selo, bez bojazni da uopšte ne uzimajući u obzir mogućne nesrećne slučajeve — već ni trajanje običnog života, koji srećno protiče, ni blizu neće biti dovoljno za takav jedan put“. |

Ivan Bunjin

Mravlji put

Letnje veče, trojka, beskrajan, pust drum... Mnogo ima pustih puteva i polja u Rusiji, ali takvo bezljuđe, takvu tišinu trebalo bi tražiti. A kočijaš veli E

— Ovo vam je, gospodine, Mravlji put. Tuda su na nas u strani bezbrojrii Tatari nadirali. Išli su kao mravi, danju i noću, danju i noću...

Upitah:

— A odavno? ;

— 1 ne pamti niko — odgovori. Pre više od hiljadu godina. Š

| Bertold Breht | Ponovno videnje

Neko ko ga dugo nije video pozdravi

| Leondro Urbinea |Oče naš koji |Si na nebu

Dok joj je narednik ispitivao majku i

| sestru, kapetan je uzeo devojčicu za | ruku i odveo je u drugu sobu.

„Gde ti je tata?” rekao je.

„Na nebu“, šapnula je.

„Šta? Umro je“ iznenađeno je pitao kapetan.

„Ne“, reče dete. „Svake noći silazi s

neba da bi večerao s nama“. | _ Kapetan podiže pogled i otkri vra-

tašca na tavanici.

Četvrtak, 17. februar, 1994.

Fantastika kao sudbina

Sava Damjanov ( 1 knjige sabranih priča Milorada Pavića, osim što predstavljaju pravi užitak za svakog čitaoca-sladokusca, ponovo podsećaju na činjenicu

da se.njihov autor s pravom može smatrati rodonačelnikom · розшоадегпе

srpske fantastike. Ma koliko ovakvo od-

ređenje, možda, deluje preusko (ili preši-

roko, zavisi od ugla posmatranja), ono ~

ipak najpreciznije izražava suštinu Pavićevog pripovedačkog umeća. Jer, kod njega je uvek reč o fantastičnim pričama, dakle o prosedeu koji nadilazi realistički mimezis I ostvaruje se kao simulakrumska „ARS COMBINATORIA“.

· Pavićeva kombinatorička imaginacija u pričama se hrani, pre svega, raznovVrsnim civilizacijskim materijalom, najčešće literarne ı istorijske vrste. Međutim, ove poslednje odrednice ne treba shvatiti u klasičnom smislu, već u smislu postmodernog palimpsesta koji — kako bi to sam Pavić rekao — ne pravi od stvarnosti (istine) književnost, nego od književnosti stvarnost (istinu). Takav tretman fikcionalnog daje ovoj fantastičkoj prozi izvesne prerogative stvarnog, tako da je u njoj moguće čak i upućivanje dopisa Orfelinovom „Magazinu“ iz 1768. godine, ili pak pisma mrtvima. U vezi sa

tim, vredi podsetiti i na vremenske inverzije, odnosno na ono „prenapregnuto“ vreme koje obeležava dubinsku stukturu Pavićevih priča.

Posmatrajući Gvozdenu zavesu, Konje svetoga Marka, Ruskog hrta i Izvrnutu rukavicu upravo po hronološkom redosledu njihovog objavljivanja, uočljivo je da se fantastički diskurs u njima razvijao od nešto izvornijeg modela „čiste fantastike“, preko paradigmi moderne fantastike, do složenijih, sintetičkih oblika postmoderne fantastike. Važno je istaći da, tipološki posmatrano, Pavićeve priče korespondiraju sa fantastičkim paradigmama poznatim u istoriji svetske fantastike, kao što su — na primer — projekcija sakralnog (omiljena u hrišćanskoj religioznoj književnosti), horor, onirička, folklorna i delirična fantastika, kao i fan-

- fastika realnosti. Međutim, inovativnost

ке Залвек U, дан више

u Oea

Pavićevih fantastičkih priča počiva na njegovom produktivnom pristupu tim paradigmama, na njihovom osvežavanju, osavremenjivanju I postmodernizaciji (koja dolazi do izražaja kako u specifičnom, gnomsko-iracionalnom jezičkom idiomu, tako i u naglašavanju intertekstulanosti, metatekstualnosti, ili u nOVOJ kombinatorici tradicionalnih tipoloških elemenata). Indikativna je, na primer, u tom smislu Pavićeva priča Večera u krčmi „Kod znaka pitanja“, gde se ostvaruje sinteza elemenata oniričke, delirične I horor (preciznije vampirske) „fantastike. Samo, tu su u ulogama „vampira“ preminuli kritičar: Zoran Mišić i Božo Vukadinović (koji su se istakli upravo pisanjem о fantastici!), a delirične slike dolaze iz priča samog Pavića t Vlade Uro“Ševića; na kraju, oniričko se sve više pretvara U Samu literaturu kao specifični prostor fantastike (kroz realizaciju teze da „se iz sna može izaći Samo u priču“).

Zapravo, može se reći da Pavićeve najbolje priče, kao i one nešto dužeg

· obima, u tom procesu postmodđernizacije-napušta- Milorad Pavić

ju uži prostor fantastike (iako i dalje počivaju na njegovim komponentama) i Ostvaruju kompleksnije nemimetičke diskurse, u kojima Je fantastika doduše važna, ali ipak samo jedna nit narativne mreže. U tom kontekstu vredi zapaziti poetsku dimenziju njegovih priča, od koJih su neke i nastale kao „prepričane“ Pavićeve pesme, kao i njihov eruditski dIskurs koji se na momente bliži naučnom diskursu; vredi takođe zapaziti ı Paviće-

vo poigravanje sa nekim žanrovskim mo-

delima (krimi-priče u „Otrovnim ogledalima“, na primer), kao i specifični erotizam koji mnoge od njih snažno obasjava iznutra. Najzad, kada je o narativnim diskursima Pavićevih priča reč, treba obratiti pažnju i na jedan fini — češće implicitni nego eksplicitni — humor, Zajedno sa Pavićevim pričama, kao peta knjiga iste serije, objavljena je i njegova drama Zauveh i dan više: to već na prvi pogled izaziva poređenja. I zaista, taj „pozorišni jelovnik“ s jedne strane kako sam autor kaže — nastao је „dramatizacijom i dopisivanjem u pOZOTIŠnom ključu“ nekih scena iz njegove proze, tako da Je i sam, s druge strane, obeležen glavnom odrednicom fe proze fantastikom. Čitalac Hazarskog rečnika prepoznaće mnoge junake ljubavne priče o Petkutinu i Kalini (što predstavlja okosnicu drame), a pažljivije oko primetiće i omiljene Pavićeve fantastične obrte i modele. Pre svega, ovde se kao u svojevrsnoj igri ogledala, doziva nekoliko vremensko-prostornih ravni, prebacujući jedna drugoj likove, obnovljene i preobražene (kao u svakoj pravoj igri ogledala). Potom Je tu jedna poznata Pavićeva horor-scena, koja je začeta Još u priči Cvetna groznica, da bi se razvila u Hazarskom rečniku ! svoj (zasad) poslednji oblik dobila ovde, u drami: reč Je o piru _ mrtvih duša koje, namamljene krvlju, proždiru glavnu junakinju, da bi potom i ona — sada takođe umrla sen — rastrgla svog dragog. Tu Je, takođe, čudak i čuvar mističnih umeća Avram Branković, tu su i neki likovi folklorne imaginacije (recimo Mora, koja noću siše dečaka), tu je i onirički majstor Masudi, tu Je najveći deo onog imacinacijskog materijala koji Pavića Još Jednom potvrđuje kao velikog majstora fantastike, ali i fantastiku kao njegovu (literarnu) sudbinu.

: Izabrana dela, I-V

Izdanje Izabranih dela Milorada Pavića, najavljeno kao „sve Pavićeve priče i jedna drama“, objavili su udruženi privatni izdavač „Bata“, „North American“ i „Orbis“. Zasluge za ovakvo izdanje ponajviše imaju Bata i Aca Dramičanin i popularna beogradska knjižara „Bata“. Osim što je objavljena nova Pavićeva knjiga, njegova prva drama „Zauvek i dan više“ sa provokativnim podnaslovom „Pozorišni jelovnik“, u ostale četiri knjige — „GVOZdena zavesa“, „Izvrnuta rukavica“, „Konji svetoga Marka“, „Ruski hrt“ — predstavljeno je Pavićevo pripovedačko umeće. Čini se kako je Pavić ovome izdanju svojim knjigama priča dao konačan izgled. Knjige su opremijene, ali bi se moglo reći i opterećene, predgovorima kritičara i bibliografskim napomenama, dok se od prethodnog izdanja Pavićevih Izabranih dela, koje je štampala „Prosveta“, razlikuju i po tome što su sada u knjige uvrštene i neke priče kojih u „Prosvetinom“ izdanju nije bilo. U knjigu „Ruski hrt“ vraćena je priča „Karamustafini sinovi“, ali je stavljena na drugo mesto u odnosu na prvo izdanje ove knjige. U zbirci „Konji svetoga Marka“ štampana je priča „Život i smrt Joana Siropulosa“ koje u prethodnim izdanjima nije bilo, dok šu u zbirku „Izvrnuta rukavica“ unete „Plava džamija“, štampana 1988. u časopisu „Književnost“ i „Plakida“, štampa-

~na godinu: dama ranije pod nešto drugačijim nazivom u časopisu „Gradac“.