Борба, 09. 08. 1994., стр. 17

NI

Ре

BORBA SREDA 10. AVGUST 1994.

JOHN STUBBLEFIELD — „MORNING SONG“ (ENJA)

Pesma nove zor

nor i sopran saksofonista John Stubblefield pripada onoj genera-

ciji džez-muzičara koja je na scenu stupila u vreme kada je ova muzika već

umnogome izgubila u popularnosti. Bilo

je to vreme ranih sedamdesetih, vreme u”

kojem su danak avangardi plaćali oni koji joj nisu pripadali. S ponovnim porastom interesovanja za džez, teret starih dugova opet su poneli predstavnici takozvane „srednje generacije“: velike diskografske kuće novac danas ulažu u veoma mlade muzičare, dok, s druge strane, povećano zanimanje za ovu vrstu muzike koincidira sa reaktiviranjem mnogih starih muzičara čija dela izazivaju najve-

ći odjek u javnosti. Umetnici poput Joh- ·

na Stubblefielda osuđeni su da snimaju za male, nezavisne kompanije. To, međutim, ima i svojih- prednosti jer se sada ovim muzičarima pruža potpuna sloboda u kreiranju dela neopterećenih komercijalnim zahtevima i tržišnom prinudom. U potpunosti sazreo kao umetnik, John Stubblefield poseduje ogromno muzičko iskustvo. On je svirao sa većinom vodećih muzičara najrazličitijih sti-

_ lova i koncepcija: od onih koji stvaraju u

rhythm and blues idiomu, pa sve do naj-

istaknutijih eksponenata free jazza. Stalni je član velikog orkestra McCoya Tynera i kvinteta Kennya Barrona, što dovoljno govori o njegovim solističkim kvalitetima. |

Na drugom albumu za kompaniju ENJA Johna Stubblefielda zatičemo u po-

kušaju transponovanja vlastitog muzič-

kog nasleđa, nasleđa čiji koreni počivaju u tradiciji južnjačkog džeza, bluza i uticaju koji Je na ovog saksofonistu izvršio Don Byas. Ritam —_„sekcija na albumu „Morning Song“ sastavljena je od prvorazrednih muzičara: klavir svira George Cables, kontrabas Clint Houston, a bubnjeve Victor Lewis.

Kompakt disk otvara Stubblenfieldo-

va kompozicija „Blues For The Mo- .

ment“. Reč je o robusnom bluzu koji započinje u triju (saksofon, bas i bubnjevi), da bi se potom ovoj trojici muzičara pridružio G. Cables svojom odsečnom akordskom pratnjom a onda i brižljivo. struktuiranim solom. Druga numera koju je takođe potpisao Stubblefield već predstavlja odgovor savremenosti na izazov tradicije oličene u prethodnoj kompoziciji: „King Of Hearts” posve je moderna tema koja kao da sve vreme teži da isklizne iz svog melodijskog okvira, ali joj

ı John Stubblefield je umctnik koji vcšto izbogava zamkc klišca. Ravnoteža između bržih, cksplozivnijih numocra i, s druge strance, balada i bluzeva na albumu „Morning Song“ postignuta jc nc up-

. rošćenim reciprocitctom, već iznijansira-

nim gradiranjem tompa u kojima ćc kompozicije biti odsviranc, simim njihovim rasporedom, kao i ponošto ncočckivanim izborom. Tako poslc I)avisovc tcme „So What" slcdi Cablosova balada „Morning Song“, da bi odmah zatim ovaj par svoju pocntu zadobio troćom numcrom, Stubbleficldovim aranžmanom čuvenog Rodgersovog šlagcra „Bluc Moon“. Na ovom mostu lidcr pravi rcz: album sec nastavlja joednim dijalogom sa tradicijom modcrnog džcz-pokrcta iz četrdesetih, Stubblcficldovim odgovorom na Gillespicvu tcmu „A Night In Tunisia“ — „A Night In Lisabon“. Sledi tour de force za solo na bubnjevima, „Thoc Shaw Of Noewark“, a onda još jedan rocz: John Stubbleficld na sopran saksofonu i u duetu sa Goorgoom Cablesom izvodi jednu od najlepših balada u džezu, Ellingtonovu kompoziciju „In A Sentimcnta! Mood“.

Kompakt disk se završava kratkom гсkapitulacijom svoga što je bilo ročeno u

ке а: = #22

iz pera Mickeya Tuckera, jednom Stubbicfieldovom kompozicijom i završnom pocntom, prodivnim spiritualom „Hore's Once“, izvodcnim kao duet tcnor saksofona i klavira.

Ovakvim pristupom i načinom prodstavljanja svojo muzičke baštine John Stubblcficld i njogove kologo muzičari kao da poručuju: Duh i znanje jodini su stubovi džeza. Boz obzira na vroemc u kojem je prinuđen da stvara umotnik mora da prcncsc poruku. Kada se ta poruka primi, ona počinje da funkcioniše i kao poništena mcnica na utvrđeni iznos bilo

to solista nikad ne dopušta.

prethodnim numerama: jodnim bluzom

Којср duga.

Đorđe Jakov

PAVEMENT

Pop Art melodije _.

reativni genije modernog

američkog doba polako

one u jednu posebnu vrstu араџје 1 Нертанспозн. Џ njemu počinju da se mešaju beznađe, ironija, bes, agresija i maštanja o izmišljenom miru. Vulkan na brdu „Nine Inch Nails“ svoju lavu baca u dolinu gde su Pavement potražili svoj „range life“, u selu gde monotonija i kreativni hendikep evoluiraju svakih dvadeset četiri sata iznova. A kako inače objasniti njihov podrugljivi komentar na jedan od boljih američkih bendova: „Out on tour with the Smashing Pumpkins (Nature Kids) They don't have no function (I don't understand what they mean) And I could really give a fuck“ (Range Life). Rezultat je po Pavement potpuno nebitan — izgubili su pravo učestvovanja na

ovogodišnjoj Lolapalooza turneji. Pasivnost i nezainteresovanost benda za sva realna dešavanja učinila ih je miljenicima svih onih koji žive sto na sat nervirajući se zbog svega i svačega. Pavement su postali prkos ideologijom „boli me k---- za sve!“.

Počeli su u Stocktonu, California još 1989, kada im je izašao debi singl za Drag City, i tipično za njih — nisu očekivali da će ikada snimiti još nešto. Koristeći spontanost sudbine koja im je naklonjena, Pavement 1992. izdaju „Slanted and Enchanted“ (Big Cat), jednu od najboljih američkih ploča u poslednjih nekoliko godina. Protkani različitim stilovima, veselo umorni, topeći se u igri folkom, countryijem i bizarnošću jednih The Fall, oni su predstavili sebe onakvim kakvim oni

nisu u potpunosti. Po rečima Stephena Malkmusa (vokal) oni ne žele sebe da dovedu u poziciju da njihova muzika bude ono Što su oni u stvari. Još jedna neozbiljnost i još jedan prkos stvarnih antizvezda. Prvi album ostaje upamćen (između ostalog) po hiper nostalgičnoj „baladi“ „Here“ koja je utkala nijansu rutine u stvaranje kasnije „Range Life“.

Godinu dana pauzc 93. Pavcment ispunjavaju sa kompilacij- · skim albumom „Westing (by Musket and Soxtant)“ prcpunim neobjavljenog materijala i В-

-strana singlova. Koncertno flegmatični, uprkos svoj njihovoj bezvoljnosti, oni uspevaju da svoju muziku predstave uživo, iako su sa sviranjem počoli tck u "91, u godini kada jc „punk Puk'o“, kako rekoše.

1994. izlazi „Crooked Rain, Crooked Rain” (Big Life) kao poslednji (izdat) pop art album uz svu umoctničku lucidnost jcdnog Andy Warhola. „Crookcd Rain“ zbirka jc plakata sa banalnim prikazima iz života (Cut Your Hair, Planc Drivc) obojcnih ironijom, sarkazmom, роmirljivošću i sjajno uklopljenom patctikom. Na taj način oni komuniciraju sa publikom, poput radova Warhola, kao odrazi nas samih u ličnostima i predmotima koji činc naš život na ovaj ili onaj (mnogo drugačiji) način. Pomalo okrutni u svojim stavovima Pavcment su uspeli da ostanu tamo gdc oni žclc onakvi kakvi to žele da budu.

Onako uz put, da li ste znali da je omot njihovog albuma u stvari ulaznica za konjske trke na kojima jc pobodilo grlo „Bull in the Hcathcr“ kojim su kasnijc Sonic Youth bili inspirisani za svoj singl? Ha!!!

Slobodan Vujanović

Ploviti ka zvezdama

Priča o Timu i Jeffu Buckleyu

U REDU, jedino pravo pitanje jeste sledeće: Ima li JEFF BUCKLEY ikakve šanse?! Jer on je divlje talentovan, dvadesetsedmogodišnji trubadur, budući gospodar njujorških klubova i sasvim nesvakidašnja autorska persona koja svoje grlo koristi onako kako to beli čovek odavno nije činio u rock'n'rollu. Zapravo, nije činio otkad je tragično okončao svoj život Timothy Charles Buckley III, poznatiji kao Tim, zaboravljeni heroj kas-

DISKOGRAFIJA,

TIM BUCKLEY GOODBYE AND HELLO HAPPY/SAD

BLUE AFTERNOON LORCA

STARSAILOR GREETINGS FROM LA SEFRONIA

LOOK AT THE EOOL DREAM LETTER — LIVE AT LONDON 1968 DEMON, Jun 1990

LIVE AT TROUBADOUR 1969

nih šezdesetih i prve polovine sedamdesetih, koji je između ostalog tvrdio da ma koliko belac osećao ritam, nikada ne može imati dušu jednog crnca. Može li sin Jeff, dakle, pobediti uspomenu na svog oca, koja je ovih dana baš zahvaljujući njemu samom intrigantnija nego ikada? Veoma teško. Smrt je nemoguće nadmašiti. Naročito ako joj je život već jednom ostao dužan. PRIĆA o Timu Buckley-ju smeštena je između jednog Da-

TIM BUCKLEY:

ELEKTRA, Dec 1966 ELEKTRA, Dec 1967 ELEKTRA, Jul 1969 STRAIGHT, Feb 1970 ELEKTRA, Oct 1970 STRAIGHT, Jan 1971 WARNER BROS, Oct 1972 DISCREET, May 1974 DISCREET, Nov 1974

EDSEL, Feb 1994 Zorica Kojić

· рег-озе ту

na Zaljubljenih (rođen je na Dan Sv. Valentina — 14. II 1947. pg.) i jednog heroin-morfijum koktela koji je prekinuo ovaj hidvadesetosmogo- dišnji život 15. VI 1975. Ostaje zabeleženo da je TIM BUCKLEY rođen u Vašingtonu, do desete godine živeo u Amsterdamu, država Njujork, a zatim se preselio čak u Južnu Kaliforniju. Njegova majka sluša Sinatru, dok su njegovi heroji Bill Monroe i Johnny Cash, kasnije i Miles Davis, Sten Kenton, Little Richard i Chuck Berry. Ovaj muzički izbor nije slučajan: po.sve originalna kombinacija beskompromisnog, punokrvnog rock'n'rolla i neustrašivog екsperimenta, obeležiće njegovu do kraja neuhvatljivu karijeru. Umetnik koji je skretao pažnju na sebe i takvih veličina, kakve su George Harrison, Jack Nitzsche i Van Dyke Parks, realizuje svoju prvu ploču „TIM BUCKLEY” (Elektta, 1966) kao devetnaestogodišnjak, za samo tri dana, zahvaljujući Zappinom menadžeru Herbu Cehenu. Remek-delo „GOODBYE AND HELLO“ (Elektra, 1967) vrhunac je stvaralačke komunikacije

sa spoljašnjim svctom. Ono je istovremeno tačka ključanja krcativnog ludila, usled kojeg je nemoguće muziku Tima Buckley-ja opisati na ma koji poznati način. Narednih nckoliko godina, njegova opčinjenost džezom i slobodnim formama, introspektivnim improvizacijama i strasnim trzajima najčistijeg mraka ide pod ruku sa interesovanjem za narkotike. Nimalo čudno. Velika energija kojom Tim Buckley nastavlja svoj rad („Snimio sam „Blue Afternoon“, „Lorca” i delove „Starsailor“ 15tog meseca“) upravo sagoreva, uništavajući ı njegovo smrtno, ljudsko telo. Droge su samo zemaljskiji naziv za njegovu čežnju za smrću. Životu će se vratiti na svojim poslednjim albumima, ali kao odvratno, prljavo telesnom, kužnom isparenju ukvarenih osećanja.

JEFF BUCKLEY započinje svoju zvezdanu plovidbu u godinama koje njegov poznatiji otac gotovo nije stigao da doživi. Njegov mini LP „Live At Sin-E“ nastavlja priču otprilike onde gde ju je jedan prethodni život grubo prekinuo. Njegove interpretacije četiri pesme sa ove ploče

takve su da predstavljaju istovremeno neponovljivo i zaprepašćujuće iskustvo. Jer niko, devedesetih, ne peva kao Jeff Buckley! Reći da je virtuoz na glasnim žicama, te da svoju gitaru

· koristi na krajnje neuobičajen

način — preslab je kompliment. koji Timov sin zaslužuje. Očevici opisuju njegove koncerte kao neustrašivo diranje u najdublja osećanja publike, koje niko ne može izbeći. Slušanje njegove ploče potresa iznutra i kao da iznova, na jednom mestu, dejstvuje svom onom demonskom snagom koja je ležala uspavana skoro punih dvadeset godina. Dobar vetar!