Борба, 11. 03. 1996., стр. 8
НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И РАЗВОЈ
угославија на прекретни
Шансе за будућност зависе од разумевања савременог света — сматра професор др ништа не значе сами по себи: потребни су нова орга-
Властимир Матејић Ф Рачунари је флексибилан радни однос, И но-
низација посла, нови социјални аранжмани као што
ви тип институција Ф Трик је у аутентичности
један од учесника разговора о развоју Југославије, који су у среду и четвртак вођени у Београду, био је и професор др Властимир Матејић. Професор, коме је „основно радно место“ Инстит „Михајло Пупин“, и који је и председник Програмског одбора интердисциплинарног научног скупа „Технологија, култура и развој“ (одржава се од 1994. године), данашњи је наш саговорник.
е Када говоримо о развоју где смо сада2
— Може се рећи да у периоду од протеклих неколико година правог развоја у Србији, па иу СРЈ, нема; има покушаја да се одрже привредне активности. У ситуацији када су опали производња, продуктивност и стандард, једна рекао бих, изнуђена политика се, по мом уверењу, ослања на веома старе факторе — на домаће природне ресурсе, а враћа се у суштини ниско-квалификованом раду. Тамо где има прерада, она је са доста малом новоствореном вредношћу. Све у свему, по мом уверењу и налазу, привредна структура је старомодна, па и фактори који у оквиру те структуре делују су доста давно имали свој развојни потенцијал.
Од чега зависе наше шансе за будућност2
— Шансе за будућност, по мом мишљењу, зависе од схватања и разумевања особености савременог света. А савремени свет (такав је био и онај ранији) — то је једна конкурентна структура, у којој своје место траже народи, групе и појединци. У новије време изгледа да пре нађу добро место, пре постану конкурентни — ако са неким сарађују — него ако се неком супротстављају. Кооперација, сарадња, заједништво са другим постаје нов концепт, и у економији, а и на другим подручјима. Очување сопствених интереса се притом подразумева.
На пример, истраживање мора, као будућег потенцијално значајног извора хране, то је ствар која превазилази могућности једног ја-
пана, па и једне Амерке на нивоу
света се покрећу велики истраживачки пројекти.
Е сад, једна мала земља као што смо ми — она мора да се оријентише на кооперацију.
Ф јесмо ли спремни за свет;
— Да нас неко не би „појео“ чим се отворимо потребна је унутрашњаефикасност — а да би привреда у земљи постала ефикасна, она мора да дозволи онима који су ефикаснији да уживају плодове таквог рада, и мора да казни оне неефикасне. То је болан корак, чак врло болан корак, јер смо и у прошлости стекли навику да све што имамо поделимо, ма одакле то долазило: то је дубоко хумано, али, нажалост, могуће само на кратак рок.
Ф Говорите о тржишној привреди2 — Па ја мислим да треба да направимо привреду у којој делује то што се зове тржишни механизам, али која је истовремено, на том истом тржишту, развила неке ме-
ханизме који нису „чист спонтанитет“ — ја се залажем за нешто што се зове организовано тржиште; ви не можете све препустити тржишту јер оно није свемоћно. Не може на пример, однос између оваквог истраживачког института, какав је „Михајло Пупин“, и предузећа, бити чисто тржишни — у њему има много дугорочне стратегије. Тако је у Јапану — мало тржишта у овим приликама — та-
Професор др Властимир Матејић: Ако «се паметно искористе, велики системи могу да постану онс«ница развоја
ко је у Норвешкој, тако је у Данској. И траћи механизам који је јако важан, то је улога хијерархије, улога државе при чему само моћ није довољна већ је потребна и стручност.
Ф Да се вратимо нашим шансама за развој. Ево, улазимо у модерне облике комуницирања са светом.
— Сад ћу да кажем нешто врло дефинитивно. За добар економски и социјални развој потребне су нове идеје и њихова фузија Нове технологије, као што су рачунари или мобилни телефони, ништа не значе саме по себи потребни су нови начин организације производње потребни су нови социјални аранжмани и нове институције. Ф Шта значи то „нови социјални аранжмани“ 2 — Примера ради, по мом уверењу потребно је направити нови тип радних односа. Ми постојеће радне односе правимо по шеми индустријског друштва — „зпослење
до пензије на једном месту“ или .
30 година поред- траке на којој се прави-један исти део, правимо их претежно према мање квалификованој радној снази и према старијој генерацији. А у свету, нарочито младе генерације раде за једну, другу, трећу фирму, чак настају фирме које имају само такозвано виртуелно запослене раднике, настају фирме које немају канцеларије. У Америци тренутно 17 милиона људи ради код куће у хотелу, раде кад им се ради, и шаљу то преко Интернета у фирму, од
које примају и новац преко ове
мреже. Овако, наравно, не могу.
радити чистачи улица, или лекари, или професори универзитета: они раде на уговор. На годину дана, а онда ћемо видети.
У свету, у развијеним земљама, овакав однос побеђује, и такву флексибилност за себе захтевају и појединци и фирме. Нове технологије омогућавају ту флексибилност. Ф А шта подразумевате под „новим институцијама“2
— Садашње институције углавном или нешто наређују или нешто ограничавају. Оне морају бити пре свега потпомажуће — да мени помогну да нешто радим, да се информишем, да се образујем — онако како ми је то потребно у раду, а не ради образовања самог
Ако сви ови социјални аранжмани и институције не буду били подвргнути ревизији — рачунари и мобилна телефонија остаће само лепа ствар, која неће допринети ни расту производње, ни запослености, ни расту плата и пензија. Можемо сваком да дамо по један рачунар — неће само због тога живети боље: рачунарима се обављају послови!
_ е Анализирајући три могуће концепције развоја, Ви сте пре годину дана рекли да сматрате да је највероватнија она варијанта која не мења много постојеће стање. Да ли још увек тако мислите2 — Реч је о три модела у којима се ми можемо наћи. Један од њих каже да задржавамо ствари овакве какве јесу: земља Србија има руде, пољопривреду, реке и нека живи на том природном богатству. Мислим да је то погрешна концепција јер је стара: земље су у свету конкурентне по томе што стварају нове ствари. Друга концепција каже: ми ћемо базирати развој на великим системима, као локомотивама развоја“. И то. је једна стара ствар, иако су велики системи и данас потребни. Трећа варијанта је иновациона — да направимо систем у коме ћемо ослободити људску креацију, али не на једном дивљем него на организованом тржишту. У том типу развоја човек запошљава себе а не чека то од државе.
9 Шта мислите да ће се код нас десити2 — Плашим се да су социјалне снаге још увек на страни првог избора. На страни тога је и наше (не)разумевање ствари. Међутим, може се десити да велики системи постану окосница развоја реч је о великим пројектима као што! су брзе пруге и телекомуникациони системи — то је јако добра ствар ако се паметно искористи“ Ф А то значи2 — Ако велики производно-технолошки системи у нашој земљи
Ејае-
БОРБА ПОНЕДЕЉАК 11. 3. 1996.
"буду развијани и страним капита-
лом, а мораће, постоји опасност да постанемо развојно зависни. У свету се то дешавало: онај који је улагао то напусти, оде кући и уништи оног другог. Зато би. му требало да се појави држава и да каже: ја ти дам концесију за то и то, али си дужан да у послу обухватиш и домаћи истраживачки систем. :
Ф Када говорите о нашем укључивању у свет, Ви упозоравате да је неопходно истовремено очувати сопствени идентитет. Да ли је то могуће у свету у коме постоји глобална рачунарска мрежа, узајамно зависне привреде, кока-кола и фармерке, „Међународна заједница“.
— ја видим врло значајну појаву у савременом свету потрошач у Америци рецимо неће да вози кола америчког типа — макар да су истог квалитета — ако су направљена у, рецимо, Југославији. Ако се иде од земље до земље, примећује се да, упоредо са растом стандарда, све је израженија тежња да се користе производи који имају „своју специфичну културну и локалну аутентичност. Нећете јести кинеску храну коју прави Норвежанин — него ону коју спреми Кинез. То је велика нада. То је ствар коју људи мало разумеју. И
на међународном тржишту конку-
рентнији су производи који носе локални печат.
6 Како га постићи2
— Људи, рецимо, мисле да су технологије довршена ствар. Нису. Ако направите телефон који изражава специфичност ове наше културе — један Скандинавац ће га купити. Не смемо да будемо имитатори. Ако нашем авиону додамо аутентичну српску квалитетну храну — онда се то доживљава као друга врста услуге од оне коју нуди Луфтханса. Квалитет се, наравно, подразумева: нису аутентични прљави хотели — али јесу домаће слике у њима, Да би се та аутентичност размахала морамо допустити народу да се искаже, а лржава треба да то припомогне „увођењем и поштовањем правила: ко је био кажњен што није очистио снег испред своје куће ове зиме2 Драгица ЛУКИЋ
с
ц
РА У
пара Цана
ои њар--