Босанска вила

1909. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 27

Бр. 2 Благодарим теби... — Хомјаков —

лагодарим теби! Кад је на ме сјао 24 (Са љубављу њежном жар погледа твог, __Под сладосним пгом у грудма је пао Полет духа мог.

Благодарим теби! На пјесника млада Твој сурови поглед кад са мразом стиже, Горди дух ускипље, окове савлада

И смјело се диже!

И шири ми полет, крилом више снаге;

(ве ми срце цвјета, душу покој њија,

И благодат пјесме севјежије и благе На чело се свија!

Тако пошље буре море ј плавље, тише, И свјежија шума и долина плодна, Тако рањен орб узлијеће више

У небеса родна!

Длекса Шантић.

"бо

Златникуршуми.

— Благоје Нед. Кечкић. —

бе ико ноћи бјеше зима као што Бог хоће. Пуда, што-но кажу, и дрво и камен. _

Тек изби поноћ на градској кули и пијетли почеше кукуријекати, а ја смијених на „главном улазу“ Илију Горгоњу. Не потраја дуго, док почех осјеђати како ме обузима нека језа.. . Шрети ми се почеше

лијепити за хладан челик моје дуге шаре“... И бјеше ми све више и више хладно... Почех ходати пет корака напријед, пет натраг — и тако све

Дувах у песнице, трљах уши, увлачих главу у јаку

од шињела — и шта још не чиних не би ли се како

угријао... Све узалуд!

Почех опет ходати, јер осјеђах како ме од ногу па кроз цијело тијело проби неки ледени вјетар. Чи њаше ми се да ми се и срж у костима поче ледити. Уснице ни да саставни: зуби, ислиш поломиће се како силно удара вилица о вилицу.

Проклињах све на свијету: и живот и небо, али која вајда! Шта могах чинити; Ништа, до ли само по каткад погледати у стражарницу како се црвени она мала, зажарена пећ. Нагурао „бака“ дрва у њу па само брекће... И тако гледајући чисто и сам осјећах њен пријатан дах. Један тренут да ми је стати поред ње, мислим не бих жалио послије још пуна два часа стражарити на оном мразу.

У томе изби на кули и два по поноћи. Разводник ми се приближаваше са смијеном.

Не знам шта ми би у тај мах, али хтједох, Бог и душа, од неке сине радости топло притиснути на груди и разводника и Дему Траилова, који ме смјењиваше.... Једва оставих пушку у „сошке“ па брзо отворих врата од стражарнице, а оно ме удари у лице она пријатна топлота.

Џружих се, онако назебао, на оне даске, колико сам дуг. И тако, раскрављујући се, премишљах дуго о свему оном што ми се деси ове језовите ноћи. За мало па ми се очни капци почеше склапати. У једном ми се створи пред очима нека, више полутамна, слика : као ја па истом стражарском мјесту, па од силна мраза сав се укочио. — „Лијеџо, укочио се, и тако стојим наслоњен на зид. Долази смијена, и разводник командује: „Смијенте се.“ Ја опет стојим. Он понови још једном, а ја непомичан. Тако и трећи пут, ја ни да се помјерим. Разводник приђе ближе мени... и трже се!

И мене лијепо уносе четири војника баш овдје; у ову исту стражарницу...

Каплар Миро Црногорац сједе и поче писати рапорт. Вели: „Градском дежурном (ш ово подвуче два пута). Између 12 и 2 уре ноћас, ската од бијесна мраза на стражарском мјесту, а баш на главном уљезу, један ваљани војник. Покорно јављам градском дежурном т молим да се ови мрцо тренесе у оближњу „боланлау,“ јер, вељу, војници ми се стралше.“

командир страже,

катлар Миро... ит.д.

Војник однесе рапорт.

За мало ево ти и градског дежурног. Он издаде заповијест па оде. Опет ме зграби неколико војника, па ме понесоше. Чух лијецо гдје рекоше да ми је погреб сјутра у три сахата послије подне.

Јавише и мојој мајци.

Дошла и она.

На глави јој црна шамија, а испод ње се пружила, до појаса расплетена коса.

Кука мајка и нариче, срце ће јој препући. Грли

ме, љуби ми и хладно чело и очи и уста .,.