Босанска вила
Бр. 21. и 22.
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.
Стр. 383
У зачељу је сједио крупан јунак, у сјајном руву. Коса му је била црвена, чело ниско, а очи мале, поцрвењеде од пића, или неспавања. Нос ши. рок, пљоснат и подигнут на више. Образи широки црвени и дебели, уснице дебеле и модре, а зуби жути, широки. (Обрва није имао, а бркови му бјеху риђи, кратки и чекињави. Непрестано се церекао.
До њега је сједио онај калуђер, или боље ређи архимандрит (ава. Шегово благо лице изгледало је врло тужно, јамачно с тога, што се налазио у овако гадном друштву.
Војвода се само церекао и искапљивао пехаре. На евако Савино питање одговарао је главом одричући. Најпослије и не осврћући се на Саву рече момцима: — Још вина, много вина! Да ми је начинити ријеку од вина, — рече оцу Сави, зацерека се и зажмири —- па да ме у њу баце, као што ја бацам непослушне себре из Просјека у Велику. Ха, ха, ха! Сава сабра веђе — Дједо није за похвалу, војводо, стреже !
— Али је весело, оче, врло весело! — рече он па се сурово и бијесно зацерека. У смијању поче лупати објема песницама и дерати се из све снаге: — Вина!... Хеј! вичите: „Вина!“ дрекну на оне што сјеђаху за столом.
— Вина, дајте вина! — дерали су се они као помамни.
Момци донесоше мноштво великих кондира и поредаше по столу.
— Не тако! У ведрицама!.. Чујте, у ведрицама донесите! — дерао се стрез.
— Јест, у ведрицама! — викали су остали, као одјек.
Момци похиташе на поље.
— Па онда нека дођу играчице! дерао се стрез.
— Јест играчице, хоћемо играчице! одјекивали су остали.
— И то што више, што више !... Све!... Пун је шатор младића, који хоће да се забављају.
— ест, ми смо младићи и хоћемо да се забављамо! — дерали су се остали и млатарали рукама.
Архимандрит устаде: — Војводо, већ је доцкан; вријеме је да се помисли на починак.
— Зар нећаш још остати у нашем друштву # упита стрез безобразно. Светитељ га оштро погледа. Стрез, крај све безобразности, окрену разговор. Имаш право, одмори се, а сјутра ћемо наставити гозбу.
— У име Божје, ја мислим сјутра на пут. рече Сава.
=— На путе! — зацерека се стрез. што си ти не пушта се лако. Ко зна, да ли ћу још
= Гост као
кад у животу бити срећан да те гостим, Не, ти ћеш код нас остати, па ћемо заједно у Пауне.
На пољу зазвечаше прапорци, а стрез бијесно узвикну.
Пошљедње етрезове ријечи увриједише Саву и он рече величанствено: — Ми желимо добро, како себа, тако и теби. 1 се уздаш у оружје, не тримали нас, а ја ти кажем да ћеш зло дочекалии. тека тац је на знање, да ми, којш се у Бога уздамо нећемо се од тебе тотплашити, нити се уклонили истред твоје множине.
Стрез плану, али угуши своју срџбу. — Сава пође изласку.
Кров спуштене завјесе јурну унутра „читаво јато играчица. Утрчале су у смијеху и раскалашном скакању, јер су знале каквом друштву долазе. При улазу се сукобише са светитељем. Играчице нагло устукнуше, раздвојише се и смирено му се поклонише.
Стрезв се угризе за усне: — Зато ћете ми платити! — промрмља.
Кад светитељ изађе, дјевојке опет пренуше у смијех и цику.
Све су биле у једнаком кроју хаљина, само у разним бојама.
На босим ногама имале су мале ципелице, кратке сукњице и кошуљице од танког, провидног платна са расјеченим рукавима.
Расплетена коса висила им је низ леђа. Ове су биле набијељене и много намирисане. биле парама и цвијећем.
= Игра!...
Све се затресоше, залепршаше и бурна се игра заталаса.
Лица се у играчица већ не видјеше, оне се помамно окретаху, а од њиног шареног одијела створи се широка дуга, а ситне парице засијнуле би у окрету као евјетлаци.
Нагдо прелијевање дуге заврће свима мозак. Ништа се већ није видјело, само се чуло звецкање прапораца.
Накићене су
викну стрез
— Још, још! дерао се стрез — кад играчице хтједоше прекинути.
Игра се опет разви, бујна, помамна игра, али много краћа од прве, јер играчице уморне застадоше.
— Још, још! дерао се стрез.
Играчице су се као вихор окретале и врућ вјетар од њиног охрета шибао је велможе по лицу, а помијешан мирис, који се од њих распростирао, чинио је ваздух вагушљивим.
(ве се тише и тише чуло звецкање прапораца; све лакша и лакша бивала је игра. Могло се видјети како се играчице малаксадо покрећу. — Све су биле задихане. Груди им се подизале, зној цурио са чела; а коса оквашена знојем прилијегала се по шљепоочницама. Стрез је нешто тихо говорио момцима, који су се задовољни кезили на лијепу заповијест свога господара.