Босанска вила

Бр. 2

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902

СОтр. 81

Колико је могао сагледати, морски ракови у мајонезу, и остала хладна јела непознатих врста. Приправише се, да се моле Богу, пошто су стали сваки иза своје столице —- и скретили руке. Савјетник је сам изговарао молитву: озбиљно и одмјереним гласом: ____ Дођи Христе Боже и буди нам гост И благослови, што си нам подарио.“ Оклијевајући некако скрети и сиромах пјесник руке преко свог стомака, који је крчао, а имао је и право, да слободно погледа унаоколо. Особито привлачаше његов поглед једна чинија, у којој бијаху румени и лијепи комади меса, а око њих свјежа зелена салата. Уз то примијети још и то, да га госпођа савјетниковица оштро посматра испод спуштених трепавица. Јело само није му пријало толико, колико је очекивао. Нешто му језик није био префињен, да осјети сласти господских деликатеса, нешто масно и фино јело бјеше отужно за његов изгладњели стомак.

(Он се храбрио и радовао томе, што је могао чешће узимати по један гутљај вина. |

Забављање је текло невначајно. Чуо је некакве гласове као да из даљине долазе, а кад је говорио с киме, чинило му се, као да није при себи. Тек кад је слуга прибрао трпезу, кад се цигаре равдадоше и кад ђак отпоче свирати на клавиру, би му лакше.

Госпођа савјетниковица прелиставала је ноте и тражила своју омиљену партитуру. Шри том јој паде на под један оцијепљени лист. Он хитро притрча, да га подигне. Шри сагињању испаде нешто из његовог горњег шпага и тресну јако о под, прије него што је могао уздржати. Ови управише погледе на њ. То је било до пола испражњено стакло с ракијом, које се сијало крај ногу оштре газдарице. Било је то просто стакло с црним запушачем.

Никад више није молио за препоруку.

Д. Јанковић.

Мода.

Пише Софија Шутић-Илетикосић.

(Наставак.)

МТ. Модерни брак.

з таковијех и још милион другијех изјава на(754 писанијех и спјеванијех од стране мушкараца, јасно се види да је жена највећа срећа за човјека; да му је у њој и задовољство и блаженство, и слава и дика, и опстанак и живот и највеће богаство.

И у пркос томе, модерни је човјек то највеће благо своје, тај велики дар створитељев и то његово ремек-дјело пустио кб шупљу тикву низ хладну и мутну воду. Шустио је даје валови котрљају и бију, да њоме о брегове ударају и разбијају је, — а он се и не миче да је спасе.

Човјек чује њезину писку и помагњаву; чује вапај мученице, која се дави и и здише; чује вапај за спас и помоћ, — а он, који је онако издиже и велича пером на папиру, и не осврће с: на њезину пропаст, већ мирно и још са задовољством и уживањем гледа гдје она тоне све дубље и дубље у бездан зала.

пустио је човјек ава 8. 7109 Павије своје, ту славу своју, ту наду и утјеху; своју родитељку, своју васпитатељицу и учитељицу, пустио је у потпуну власт безаконице моде и еманципације, — и-на тај начин погазио је брак, ту највећу и једину срећу жене. Лишио је кубњега огњишта, лишио је њезина позива; лишио је правога живота и ћера је у пакао.

За то довикујем онијем, што пишу славо-поје жени: лицемјерци и фарисеји, лажете да гајите тако

чуветво према жени из икаквих других побуда, до ли из себичности и страсти!

Шта користе модерној жени, мученици биједној, ваше пусте фразе на папиру, када сте је овамо у пракси, у животу, сенизили испод животиње што гмиже по блату.

Ви сте жену обаталили: ви сте је разголитили, ви сте у њој угушили вјеру у Бога; ви сте је извели из куће, из њезина царства; ви сте је увукли у друштво, да је изједначите са собом: ви сте јој дали неограничену слободу, не за њезину срећу, већ ради себе и свога уживања; ви сте је на тај начин турнули у пропаст, а са њоме и себе; — ви сте начинили од жене играчку и маскару.

Право је узвикнуо француски патриота Мирабо :

— С'езђ попз диш [азопф Јез фештшез се дпеПез зоп! ; ећ уоЏа ропгацој еЏез пе уајеп| пеп.

Грјешници тешки! зар нз видите до какове је низине пала част оног бића, које ви толико љубите и величатег Зар не видите у што се данас извргла модерна жена, а све због еманципације г

Докле је довела ваша слабост морална, ваша умна шљепоћа.

Сваки вас види и признаје да је човјеку највећа сређа у жени, у љубави њезиној; у својој правој брачној жени и животу с њоме.

да то је и Христос рекао : „Оставиће човјек оца и мајку своју, пи прилијепиће се жени својој; и биће двоје једно тијело“. 1