Босанска вила
Бр, 91. и 22.
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909.
Стр. 885
пунити, Велможе повикаше: — Живио !— а пјевачи отпјеваше „многаја љета“. |
Кад се пјевање довршило, устаде архијепископ Сава, да захвали на здравици. — Настаде тишина.
— Драги брате, и свијетли царе Теодоре Ласкару! 'воја царска милост и братека љубав голема је. Ја сам мален да ти на том могу благодарити, а камо ли, да могу и помислити да ти се одужим. Ти си мени, моме љубазном брату, архижупану и српском народу много учинио, све уз помоћ светог оца патри. јарха Манојла. Али,... о, царе!. Милост сеу пола не даје; љубав се не дијели: Твоја царска милост и љубав оца патријарха, милостиво ми се одазваше, кад сам вас замолио да се посавјетујете и допустите, да и мој народ може имати свога пастира; и то пастира од своје крви. Ви радо пристадосте и изабрасте мене, позив. Ну, ја Бу се трудити, да вас књиге староставне не осуде, што све то повјеристе у моје руке.
_ Али, царе, ти ме још нијеси добро разумио... Мало час у својој здравици рече: да си готов сваку моју молбу саслушати. Па, ево, царе, и ти, свети оче ја вам се молим, посавјетујте се, па кад сте већ дали моме народу архипастира; а ви још дајте и то, да га могу изабрати и посветити наши епископи у Србији
Патријарх поблијеђе.
— Ти мислиш да не долазе
— Тако је, свијетли царе; чинећи се да не види узбуђење, јечи произведе код свију.
недостојнога, за тај свети чин и
нама 2 — одговори Оава, које су његове ри-
— Шут је делек, а народ неће имати сваки пут новаца. Па онда, помислите и на ратна времена. „Десиће се, да због рата неће избраник моћи поћи ван земље, и онда Бе црква остати без старјешине, а јеретици ће узети мах.
У корист православне вјере треба да пристанете на ово.
— То значи, да цркву са свим оцијепите од наше — рече један епископ.
Свештенетао и властела заграјаше.
— Црква се не може поцијепати — рече архиепископ свечано. — Њу је Бог спојио.
Цар је био блијед, патријарх је љутито сијевао очима, а гости су негодовали.
Сава се окрете цару: — Прекини ово свијетли царе! Ја имам твоју ријеч, а царска се не пориче.
За тим погледа у царицу: — Моли му се, свијетла царице, за праведну ствар, Бог ће те зато наградити; а ја ћу ти, из захвалности, поклонити неколико ситница. Оне алемске бројанице што су ти остале у вољи, сребрн молитвеник и златан крст из Јерусалима. А тако исто и теби, свети патријарше, дариваћу неке драгоцјене утвари, које носим из Јерусалима, а уз то још неке честице од светих мошти и двије чудотворне иконе. (ве сам то покуповао у
светој земљи и понио нашим манастирима, али сад ти из љубави све уступам и од срца ти желим, да твојој цркви донесу лијепих прилога. — Патријарх се осмјехну на тодике драгоцјености, а царици ерце заигра, помишљајући на алемске бројанице, како“ се блистају кад их она пребаци преко својих бијелих руку. Она заповједно погледа у цара. Цар је разумио тај поглед и попусти, па кад је видио да и патријарх попушта, викну, да се гости утишају, па онда рече Сави: да му ништа не може одрећи, јер га веома воли и штује и да ће му све учинити, А како се царска не пориче, он жели, да се његова што прије испуни. Зато викну писарима, да наџишу повељу, којом се допушта српским епископима, да сами бирају и постављају митрополите. — Па онда пољуби Саву у руку и рече:
молио, сад ја таебе молим, да сео мени молиш Богу
(Све сам учинио што си ме
у својим молилавама. Кад цар то: изрече гости не имадоше куд — већ ударише у весеље, које је трајало три дана
Не примијетих кад ишчезе гозба и ми смо ишли кроз неки широк, мрачан ходник. Мој вођа отвори тешка врата и ми се нађосмо у некој пространој одаји.
Дуж зида су биле унаоколо дрвене полице, а по њима поредане многе књиге. На сред одаје био је дугачак сто, а по њему разбацане отворене књиге и листине.
Неколико људи сједили су за стодом и на хартије преписивали нешто из књига.
С поља се чуло пљуштање кише... воштанице на столу расвјетљавале су собу.
Велике
— Ово је нека писарница, помислим. За столом је било зрелих људи и младића.
Један младић спусти перо и рече човјеку, који је до њега сједио: — Шта мислиш Максиме, које је доба 2
— Надам се, да ћемо скоро на вечеру.
— Заиста, једва чекам да зазвони звонце — рече неки просијед писар.
— Јеси ли гладан, Ранког — упита га сусјед.
— Нијесам гладан, Јоване, али једва чекам да испружим згрчене кости.
— Тако је — рече младић, који је сједпо при дну стола. — (Ово непректдно писање, ужасно је! Докле ћемо тако 2
—- Док се све не препише — рече један озбиљан старац на другом крају стола.
— Свег! — зинуше неколико њих од чуда.
Ранко се насмија! Остави се, молим те, кад би се све то свршило — и одмахну руком.
— Ваљда нећемо све отроке научити читати рече Максим презриво.
— Баш зато — рече онај озбиљни писари подиже главу. Зар не знате да наш свети архије-