Босанска вила
Бр. 21. и 99.
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.
Стр. 408
Сестра ви се аси учинила, Заклала ви оба коња врана,
И крај њиха два сокола сива!“ Кад то чула аба брата мила, (Оба брата на ноге скочила: „Јеси л', секо, браће ти живота“ „Нисам, браћо, вашег ми живота, Ножи јесу, моје руке нису !“ У том прошла једна хефта дана, Џа се скочи Хасанагиница,
Па ето је Фати у одају, Украде јој ноже и синџире, Она закла једно чедо лудо, Лудо чедо Абдулаха сина.
Кад у јутру јутро освануло, Говорила Алибеговица:
„Једа Бога чуда големога, Што ми Авдо у бешици спава, Што не иште у матере хране !“ Па полеће беши и јоргану, Кад заклано чедо у бешици; Она писну кајно гуја љутађ“ „Авај мени до Бога милога!“ Ал на врата Хасанагиница : Узо час ви оба брата било, Сестра ви се аси учинила, Заклала је и то чедо лудо,
И ваше ће сатровати главе!“ Полећеше оба брата мила. Полећеше у одају Фати,_
Кад јој руке крваве до шака. „Јеси л, секо нашег ти живота, Ти заклала чедо у бешици 2“ Писка стоји лијепе ђевојке: „Нисам браћо, вашег ми живота, Ножи јесу, моје руке нису !“ До два брата чедо укопаше.
А вели им Хасанагиница:
„У 80 час ви оба брата било, Вод те секу из бијела двора,
И ваше ће сатровати главе |“ Фати иде братац Али-беже,
Па је секи тихо говорио: Опремај се моја мила секо,
Да идемо у гору зелену,
Да беремо у ките цвијеће!
А она се јаду ошјетила,
Удри на се ђузел одијело, Ситан бисер и дукате жуте,
И на главу стамболску чактију, Поткићену јалдуз маџаријам, Што су секи браћа доносила; Па пођоше уз поље зелено, Под биле се уфатише руке. Кад су били кроз гору зелену, Једно дрво сухо, увехнуло;
А вели јој братац Али-беже : „Ну, погледај, мила моја секо,. Ово дрво сухо, увехнуло, Ружно ти је њега погледати |“ Брату сека тихо проговара: | „Тако ] еваки инсан подбиједом !“ Кад су мало у напредак били, Наведе је крај другог дрвета, Зелено је и обехарало;
А вели јој братац Али-беже: „Ну, погледај, мила секо моја, Дрвце фино и обехарало,
„Липо ти је њега погледати !“ Брату сека тихо проговара : „Јаки ти је и сваки инсанак, На ком, брате, нејима биједе!“ Доведе је виш језера мутна, На сред њега вита јела расте; Вели Фати братац Али-беже : „„Дај ми, секо, воде у маштрафи Јер ме тешка освојила жеђа !“
Ј
Јадна о Фата саже над језеро, Да му даде воде у маштрафи; Турнуше је браћа у језеро.
Ту је њојзи добра срећа била, У Ђевојке добра коса била, Око вите завила се јеле,
А она се рукам уфатила, Испела се јели у врхове,
Ту је била три бијела дана. Лов ловили Шадрибеговићи, Крај језера хрти налећеше, Виђеше је хрти и огари,
Џа их стаде штека ок' језера ; У то доба бего Оесман-бего. Кад ђевојку очим опазио,
Он је њојзи тихо говорио: „Што си, море, на јели зеленој Ал си вила, али утворица 2“ Проговара лијепа ђевојка: „Нит сам вила, нити утворица, Већ ја јесам лијепа ђевојка, Вади мене, мој по Богу брате !“ Проговара бего Осман-бего: „Не брати ме, лијепа ђевојко !“ Па он сјаха с коња големога, Веже дора за јелове гране,
Па отпаса мукадема паса,
Он дозивље лијепу ђевојку: „Хај се спуштај низ јелу зелену!“ Тури краја мукадема паса:
; : а сар аДрж' се за то, лијепа ђевојко! А она се рукам уфатила, Извади је из језера мутна,
Па је пита месом и погачом. Пошто се је цура повратила,
Уђаха је за се на дорина, Однесе је свом бијелу двору. На вратима сусрета га мајка: „Хајр иншалах, Осман-беже сине! Каква си ми уловио лова 2“ Окиде Фату с коња големога : „Ша ти, мајко, о злата јабуку Мени љубу, теби хизмећара |“ Изведе је на бијелу кулу,
Џа он оде на суд пред кадију, И вјенча је за се за љубовцу. Ту је била три године дана, У годинам два сина родила. Кад четврта настаде година, Па се моли Османбеговица : „Господаре, бего Оеманбего, Дај ти мени изум и тестијер, Да ја пишем књигу шаровиту, А на руке бегу Али-бегу!“ Поклони јој изум и тестијер. Стаде када ситну књигу писат, Да јој братац на виђење дође И снашица Алибеговица,
Да не воде брата Хасан-агу, Ни снашицу Хасанагиницу“. Кад кадуна књигу накитила, Џа је спреми брату Али-бегу: „Чујеш мене, брате Али-беже ! Ко е' бацио сестру у језеро, Ето, брате, четири године, Нађе мене бего Осман бего, Осман бего Шандрибеговићу, Извади ме из језера мутна, Одведе ме свом бијелу двору, Узе мене за вјерену љубу,
У двору сам два сина родила, Па је мени жеља утужила Хајде брате мени на виђење (а снашицом Алибеговицом, Не води ми брата Хасан-агу, Ни снашицу Хасанагиницу !“ Када брату ситна књига дође, Књигу учи, грозне сузе рони: „Благо мени о сад до вијека, У животу моја сестра Фата!“ Па он брата Хасан-агу виче, Ове му што је и како је каже. А кад чуо братац Хасан-ага, Од очију сузу упуштио: „Благо браћи, зар је жива сека Зар ће браћу огријати сунце!“ Стадоше се у двору спремати, Товаре јој девет сеисана,
Па пођоше секи на виђење; За њим приста Хасанагиница, Али-бег је са пута враћаше: