Босанска вила

Бр. 28. >

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 419 би растурио краљев намастир, већ рече: иди кући другим калуђерима. — Добра жено, — рече најстаи не узнемиравај великог господина... рији калуђер — твој син приповједио ми је у каквој

Тако сам говорила „Лазару, али ме он није биједи живиш, То не може тако остати, Колико имаш

хтио послушати већ рече: Нано, Божја воља, ја морам крај учинити овом јаду! — Јутрос док сте ви још спавали отишао је. Намастир није далеко, нешто јаче од два часа. Обећао ми је да ће се још за видјела вратити... Ето видиш, снаго, не могу лећи док се „Лазар не врати, - ;

Кена ућута и приђе ватри, дјевојчица је ишла

за њом... Дуго су ћутале...

— Још га нема... рече Смиља отимајући се од сна.

— „Лези, снаго! — рече жена и узе преслицу Смиљину иза паса. — Радићеш сјутра, неће попа-

дија замјерити. Смиља приђе слами, полако се спусти и леже. “Кена задјену преслицу за тканице и до мало зазврча

вретено. Настаде тишина... само се чуло лагано дјечије дисање...

— Нано! — прекиде Омиља зврјање вретена.

— Ој, снаго! — одазва се жена. — Ти још не спаваш 2

— Нема батерг — рече брижно Омиља,

— Нема — уздахну полако жена.

Напољу зафајука мећава.

— Нано! врисну дјевојчица и скочи са сламе.

— Шта је, снаго 2 — уплаши се жена и полеће јој.

= Нано, вуци! — Какви вуци, кћери 2 = Вуци!... ако... су срели... бату... му-

цало је дјевојче.

“Кена врисну и дочепа се за косу.

— Нано! =— зацвили (миља, а као ехо одазва јој се Јана, која скочи од браће и загрли матер. Малише се пробудише и чудећи се, на све стране звјераше, али кад видјеше матер, како цвили; до ње дјевојчица чупа косу и нариче, и они бризнуше у плач. У сред овог очајања отворише се врата с треском и на њима се појзви просјед калуђер. Сав је био посут снијегом За њим уђоше два млађа калуЂера и једно момче ... ЖКена и дјеца у чуду посматраше госте. Кад момче уђе и притвори врата, најмлађе дијете, скочи са сламе и весело пљескајући рукама, повика: — Бата!

— Бата! — поновише и остала дјеца радосно и притрчаше му. Момче подиже најмлађег брата и притиште га на груди. Док је жена нијемо у чуду посматрала калуђере, прискочи Омиља у угао, дохвати троножну столицу, обриса је рукавом и спусти крај огњишта. За тим се окрену најстаријем калуђеру и рече: — Сједи, духовниче. — Али одмах за тим, као да је учинила какав гријех, застиђе се и сакри за материна леђа,

Калуђер сједе, а жена се дубоко поклони пред њим и приђе му, са дјецом, руци, а онда и оним

дјечице 2

— Шееесторо, оче, Богу на аманет.

Калуђер се замисли и рече: Игуман је много погријешио што те није пустио преда се и твоју

молбу саслушао.

= Оче, а зар нијеси ти игуманг

— Не, ја нијесам игуман; али што ти ја кажем то тако остаје, као да ти и игуман говори. Чуј ме!.. . Твоја невоља од данас престаје. — Ти ћеш од манастира добијати дрва и хране и свега што ти је потребно до год си жива. “Твога сина Лазара узеће манастир, да се учи књизи. А кад добро научи, постаће свештеник, моћи ће се побринути за своје Кад ти малише прирасту, предаћеш их манастиру, гдје ће се изучити за учитеље и свештенике. Сви су плакали од радости. Најпослије се жена толико прибра и паде на кољена пред калуђера. — Калуђер похита да је подигне.

сестре.

=— Само се пред Богом клечи — Немој то више никад чинити.

рече јој оштро.

— (, еветитељу, — рече жена — Божја милост из тебе говори. Допусти да ти са дјечицом цједивим свету десницу.

Док су дјеца љубила пружену десницу, повуче жена „Лазара на страну и запита га тихо: Сине ово није игуман 2

— Игуман, мајког! — зачуди се Лазар. Не би ти игуман по овом времену ни из ћелије изашао а камо ли да би се по мећави ноћу ломио чак до нашега села, више пјешице него на коњу.

— Тако је, сине! — Али од куд онда овај 2

= Овајг — Овај је намјерник. Кад сам чуо, да је у намастиру, срце ми је бурније куцало. И, ако сви с великом побожношћу и уз велику хвалу опомињу његово име, ипак нијесам имао вјере у њему. Бојао сам се, јер се велика господа врло тешко емилују сиротињи. Али ипак нијесам клонуо духом. Уђем одважно и запигам за оца игумана. Рекоше ми да причекам ... Ја сам стрпљиво чекао... Прође и подне. Ја опет запџитам. Опет ми рекоше да чекам. Чекао сам и чекао, али се ноћ ближила и ја не могах више чекати. Кога сам год запитао, сви су ми говорили: „причекај!ј“ — кад сам видио да је то чекање узалудно, одважим се да и сам потражим игумана. Уђем у једну собу гдје сам видио да сви улазе, Нигдје никога у њој. Ја уђем у другу, па у трећу, и најпослије у четврту. Овдје угледам оног момка, што ми је још у јутру рекао да чекам. Кад ме видио, разрогачи се на ме: — Шта ћеш овамо, несретпиче 2 Кажем му да тражим оца игумана и да се не могу кући вратити док с њим не говорим,

— Чекај ! — обрецну се на ме.