Босанска вила
Стр. 456
|
П.
Треба ли искључити ив налше шливмте ламну то лемику између новинара и између јавнит посланика о њитовим триваланим тч породичним односима, као недостојну јавне ријечи и питетну то углед сртскит новинара и раденика на јавноме пољу г
1. Потпуно убијеђени, да је најшира слобода исказивања мисли најпоузданије и најјаче јемство за просвјетни, културни и политички напредак српекога народа, да је слободна штампа најјачи заштатник и бранитељ истине, конгрес сматра да у полемици између јавних радника треба брижљиво избјегавати све што се односи и вријеђа чисто породичну части морал.
2. Конгрес очекује од српских новинара да у јавној дискусији увијек упогребљавају тон озбиљан и достојан образованих и васпитаних људи.
ПТ.
До којиг граница може штампа третиресалиц ти“ тања, која се тичу народног и куллпурнога зивота српског, без повреде отштит сртскит тнлаереса и џгледа сриске завјетне мисли :
1. Расправљање о општим српским питањима не
може шкодити завјетној српској мисли док се та пи-.
тања расправљају са добрим познавањем ствари у свима детаљима, објективно и трезвено, са љубављу и џреданошћу, и док се не губи из вида да свагда, прије свега, треба имати на уму опште српске интересе и завјетну српску мисао. -
2. Тим више потребно је истаћи, да је за свако расправљање о српским стварима потребно добро познавање факата, а то познавање факата већини српских новинара често недостаје. () тога је потребно боље и темељније проучавање свих српских питања, но што је то до сада било. и
ТУ.
Је ли тотребно устамовилац српски централна трески орган ц како га тареба устројитиг
1. Установљава се у Биограду српски централни биро као одјељак Српског Новинарског Удружења са задатком, да у питањима националним, шаље свима српеким редакцијама тачна обавјештења, како би се она једнообразно расправљала и тумачила. Овај ће биро издавати и свој информациони орган у облику коресподенције, који 6п, по потреби излазио, и који би се само редакцијама слао.
2. Овај би се орган имао слати и другим словенским и страним редакцијама, које би на то жељу изразиле и погодбе, правилником прописане испуниле.
д. Ставља се у дужност Управи новинарског Удружега да изради допуштење код Министра Иностр. Поедова, да преско одјелење тога министарства информацијама овога бироа даје што ширу јавност,
4. Сва уредништва, која се буду користила информацијама овога бироа, дужна су сносити сразмјерне трошкове по прописима нарочитога правилника и слати бироу свој лист.
5 Редакције листова уједно е7 извјештачи цен“ тралнога бироа. У мјестима гдје има више редакција,
1909. БОСАНСКА ВИЛА. 1902.
оне могу међу собом изабрати једнога повјереника. као извјештача коме бе евентуалне трошкове централни биро накнадити. ;
6. Управа Новинарског удружења прописаће нарочити правилник за све одношаје према редакцијама и извјештачима као и о свима начинима на које ће се обавјештење измјењивати, а секција којој је од стране овог конгреса повјерено проучавање овога питања опуномоћбава, од своје стране г г. Александра Петровића и Бранислава Нушића, да удружењу, при. ликом писања овога правилника буду на расположењу, као тумачи свију оних мисли које су се у секцији измијениле и као потреба утврдиле. у
КЊИЖЕВНЕ И КУЛТУРНЕ БИЉЕШКЕ,
Српски Вјесник нема право. На нашу биљешку у 18. бр. „Виле“ одговорио је „Српски Вјесник“ још љетов за оне двије неправилне рије „долијећати“ и „долијећаху“. (Он се правда да се тако говори у народу и да је постало аналогијом, а ничим то не доказује, него шта више учи нас по којој врсти иде тај глагол и спомиње Вука и Даничића. Па кад је загледао у српеку граматику, могао је видјети у Даничића „Облицима српскога језика“ на стр. 107. глагол лијетати (а нема лијећати). Исто тако у Вукову Рјечнику стр. 328. „лијетати“ и „лијетање“. Нека отворе господа уредници Свето писмо, од Ђура Даничића, па ће наби у првој књизи Мојсијевој, гл. 8. ст. 1: „И испусти гаврана, који једнако одлијеташе п долијеталше, докле не пресахну вода на земљи“. Завирите у Петрановића народне женске пјесме, па ћете наћи стр. 29.: „Анђели летату. Такијех примјера могли би вам набпојити стотинама. Што се тиче садатпњег времена глагол летјети, мијења се и по првом и другом раздјелу пете врсте као и помагати, одмагати, давати, запомагати, познавати. Отуда је у Херцеговини поздрав: помага Бог пи помаже Бог. 'Тако се каже и дава и даје, одмага и одмаже, запомаже и запомага, познава и познаје, само сви глаголи те врсте не могу се тако мијењати него само неки. Злмјерке „Вјесникове“ за глагол нећу, нећеш, неће, што га „Вила“ пише заједно не вриједе много. Нека отворе господа уредници „Српску еинтаксу“ од Стојана Новаковића стр. 88. па ће наћи гдје се не одваја, а ваје се не одваја. Тамо пише: „тај је случај у времену садашњем глагола хтјети —- нећу. за које Маклошић (Мега! Стат ТУ. 172) држи да је постало сажимањем из не хоћу. Да се не при овој прилици ставља пред хоћу (пун облик) а не пред ћу (скраћен) доказ му је несам, које је постало од не јесам“. А чиме се могу оправдати ови примјери из „Српског Вјесника“: извјестио (број 834), хтјео (број 85), моћемо (број 40.), Српека школа, Високоиста, сопствене, извјестићу, идуђем (број 4).), други један (број 42.). Стога, коријена, Чешкиња (број 49.). Тако би могли исписати још много рђавих ријечи, које не би емјеле бити у срџекоме листу. Доста је што нам туђини кваре лијепи ерпеки језик и хотимице и нехотице, па не треба да и ми за њима пристајемо.
и Ц
САДРЖАЈ: Приповијетаке: У комисији, свакојаке слике и прилике ив живота, од Драгомира Брзака. — Оветосавска ноћ прича из срп-
ске прошлости Мила. — Поука: Наттурализам и његови елавнији преставници у Русија од Драг. Поповића. — Мода, пише Софија. > Џупић-Плетикосић. -= Листак.
„Босанска Вила“ излази у Сарајеву два пута мјесечно, сваког 15
и 30. —- Цијена је за све крајеве на годину 83 руна, на по
године 4 круне. Њаци и учитељи добивају лист за 6 круна. У краљевини 10 дин сребра, или 8:50 дин. у злату. За ђаке и учитеље
6 дин. сребра. Претплату је најбоље слати поштанским упутницама или срчеке банке у новчаном писму на уредништво. За Америку
цијена 2 долара. Претплата и рукописи шаљу се на уредништво. — Нешлаћена се писма не примају. — Рукописи се не враћају. = Писма из Србије маркирају се 26 пара дин. а дописнице из Аустро Угарске са 5 потура.
ВЛАСНИК И УРЕДНИК НИКОЛА Т. КАШИКОВИЋ.
Прва српска штампарија Ристе Ј. Савића.