Босанска вила

Аетије, ки

_ 1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908. Стр. 378.

Ко те храни 2

Чешки написала: Рорека ВИПапоуа.

= Шта, зар ти је то малог Други

мужеви не дају својим женама ни толико. = Јест, јест, али они немају толико дјеце. — За то нећу да знам... раздијели како внаш. — То мора бити доста!

= Раздијели 2 Али са оволико не могунакрај изаћи. — Да си кућаница, знала би све лијепо рас-

поредити, ал овако...

= Нај, па распоређуј. Џет форинти ципелару,

"четири форинта кројачу, десет форинти месару, пет-

наест форинти бакалу, и.. не могу набрајати. Има још четрдесет форинти, што смо дужни којекуда. __—- Пусти ме сада у миру: ја вшше немам и не могу ти више ништа дати. Ради с тијем шта знаш! гена је мислила. да ће добити бар још пет форинти, да може подмирити најнужније домаће потребе. У страху гдје не може одговорити својим обвезама, она је већ сада пред собом видјела читаву

"војску досаднијех вјеровника. — Кројач, ципелар, пет

форинти, десет форинти, — овдје једну форинту, тамо двије форинте и т. д. Све се то врзло пред њезиним очима и у њезиној глави. Прије него што је дошао супруг из канцеларије, она је све то лијепо у себи израчунала, што но кажу на длаку. — Овдје нешто, тамо нешто, само да би могла своје вјеровнике ућуткати. А гле сад, не достаје јој пет форинти! Никако не може изаћи на крај. Од шта да откине2 Сваки тражи и много више. Дјеци увијек нешто треба, а не шиштају пи не знају има ли се или нема, већ дај, па дај! Сузе јој ударише на очи, а усне се укочише.

— Шта ту слиниш!.,. Хоћеш да ме гром удари ради тијех проклетијех пет форинти!р Буди задовољна што си и то добила — одговори бијесно њезин супруг и ако је у себи мислио да је свему он крив, јер је те ноћи прокартао и више од пет форинти. То би сад жени добро дошло да исплати кућни дуг.

— Узми све! — одговори она кроз плач. — Ја од тебе не тражим ништа, не треба ми — па му љутито поврати сав новац.

— А мени треба Мени је доста дневно шездесет крајцара.

— Јесте!.. а колико дође на ме и на твоје седмеро дјеце 2 у

— А како би било да ти нијесам дао ништаг...

=— Ја од тебе ништа и не тражим !

— Врло добро, врло добро, само ми реци, ко те храни 2

На те ријечи као да је удари гром. То је жестоко увриједи и као жену и као мајку. У њезиним се грудима нешто заталаса, а срце јој одјекну: ради

и издржавај се!— Јест, он ме храни, он ме издржава. Ради! — А вар ја не радим од ране зоре па до мркле ноћи, без престанка, без изгледа на бољу бу-

дућност 2... Ради! — а ко ради за дјецу и око дјеце _

и ко ће то мени платити, кад он, мој супруг мисли да ме из милости храни 2...

Осјети како јој се грло све више стеже, а од“

поноса би на те ријечи и тијело своје на комадиће исјекла и бацила пред ноге ономе, који би јој казао да је трани. Осјећбаше да је понижена, руке јој се грчевито затвараху, у глави јој се све окретало, а у ушима јој је непрестано зујало: Ја те храним, ја те храним!... — Шта могу још радити код толике дјеце!

— Ја бих тијем новцем могао боговски живјети,

2

само да сам сам.

— А ко је крив што нијеси сам 2

— Доста! — плану громовито, па да би искалио своју љутњу, диже руку и удари је по лицу.

Њој се учини као да је блијесак муње онесвијестио. Стајала је као ступ. Само види своје седмеро дјеце, због којијех је толико пута била у смртном страху, а у највећим мукама живот им дала. Ох, како

се сада осјећала понижена. пред својом дјецом, за које

би све дала, све, све, али само не би мајчин понос!

Ни гласа не пустивши отвори врата. Већ се бјеше нагела над амбисом високијех басамака, кад за њом потрчаше дјеца. Најмлађе, које вуцијаше старија сестрица за руку, болно завика: Мама! Она се трже, па се опет снажно исправи и бесвјесно погледа. своју дјечицу. И муж истрча сав узбуђен.

— Шта радиш! — ухвати је за руку и одвуче у собу.

Сусједни станари отвараху своја врата и зачу ђено гледаху шта се то збило.

Она је за њим шшла вољно. Сломљена тијелом и душом, није могла ништа мислити. Очи су јој биле упрте у дјецу, а у глави јој одјекиваху болови њевине душе. Уздишући сједе на столицу и диже најмлађе дијете на крило.

— Што радиш таке глупости>2!. Зар је то морало бити» — Хтио је још нешто рећи, али му савјест није дала, јер је видио да је он свему крив.

А жена 2 Она се освијестила.

Христе Боже, — мишљаше у себи — зар да моја дјеца буду сиротани, без мајке > Сам нас је Бог сачувао!

У тијем мислима бјеше утонула, у мислима о срећи своје дјеце, а заборавила свој јад.

Мајко, ко ти је у пожртвовању раван на овоме свијету 2

У Сарајсву, 14./ХТ. 1908.

Превела: Агнеза Џечл.

ова га ање о