Босанска вила

= (бр 999.

Бр. 28. и 24.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Споразумјели се.

Е]отепсе Мопфротету. (С енглеског превела Митра Морачина.

(Свршетак).

Глава, ЗЕШИ. Кораци по увелу лишћу.

51| ервин скакаше врло одушевљено покрај свог очуха, пошто су оставили ГленМервин.. Његове добре намјере оснажише га и савјест му је била мирна,

Брбљао је о свему и о свачему, док не дођоше на мјесто гдје ће се растати.

»Не би ли се могли гдје год срести, па

да се вратимо заједно,« рече Мервин окренувши своје ведро лице према очуху.

Лорд Вордло га загрли. »Замста, мој драги деране! Да се здоговоримо! Да се. састанемо, на примјер, код прелаза Ићи ћу далеко па тешко да ћу моћи тамо стићи прије пет и четврт. Ти ћеш стићи први. па ако ти не буде досадно чекати, ја ћу се врло радовати твоме друштву. « |

То рече п опрости се с њим. Онда звизну на псе и оде крупним корацима.

Мервин га гледаше замишљено и црвенећи.

»Како је то зло! Требао сам синоћ казати матери. Џазићу да будем на вријеме код прелаза и све ћу му казати прије него види.«

За тим се окрену. Пун одушевљења и наде одлеће пароху пјевајући.

Потоња његова намјера била је да ће звати лорда Вордлоа оцем, чим му се јави прва прилика,

Кад се враћао од пароха није журио, јер није рад био чекати сам у мраку.

"Стајао је Беретајући с парохом. Он га опомену да је вријеме ићи, пошто ће вечерас бити врло мрачно.

»Могао би и жмирећи наћи кућу,« рече Мервин смијући се. Ипак скочи и погледа на сат. Врло се изненади кад видје, да ће лорд Вордло прије њега бшти код прелаза:

»Ако будем непрестано трчао, претећи ћу га рече пошто је- пожелио пароху лаку ноћ.

Зачуди се како је мрачно, кад изађе на поље,

„Он не ће моћи наћи прелаз. Баш је добро што сам овдје, да му покажем.« Застаде мало да чује има ли икаква знака о његову приближавању. Учини му се да чује нешто у даљини, али није био сигуран. Трчаше неко“ вријеме и опет застаде ослушкујући. Сад се није варао. Лорд Вордло је долазио с десна. Добро је распознавао његов чврсти брзи ход и саме ријечи пјесме, коју је пјевао:

Поручујем и за драгу питам, У загрљај њезин слатки хитам.

Мервин је хтио јавити се и замолити га, да та чека. Али пошто није имао обичај звати га икаквим именом, није то могао ни сад учинити. Лажни стид га спријечи викнути »оче,« као што му је срце диктирало. »Други ћу пут; не могу сад« а лорд Вордло одмицаше све даље. |

»Станите!« викне Мервин »Хало!« Лорд не стаде нити одговори. Мервин је све слабије чуо пјесму:

Ја сам својој поручио Злати, Она ће ме код куће чекати.

Лорд ће скоро бити код прелаза. Нећу га моћи стићи. Та мисао мину, а дође друга, на коју застаде и викну: »За име Божије!«

Као муња пројури му кров главу, да лорд умраку неће видјети да нема басамака. Тако може врло незгодно пасти. Још има уза се пушку. Али неће је испалити до потоњег часа. Мервин трчаше, у страху, свом енагом, вичући непрестано. Пјесма се чула све јасније. Прелаз: је врло близу. Мервин је замишљао како ће лорд брзо ускочити на прелаз и Бог зна шта ће бити. Јамачно га чека, јер добро разумије. сваку ријеч пјесме:

Кличи срце, ја ћу ти помоћи,

Нек се ори по тој тамној ноћи,

Кад гласника другог нигдје није,

Чуће љуба, па нек се насмије. Снажни лордов глас заглуши сваки други звук и Мервинова се вика не чу. У тај мах неко очајно јекну. С дјечакових усана чу се: »оче! оче!« Напревну сву снагу и појури напријед као муња. Ако је лорд Вордло и чуо Мервинове ријечи, није знао да се тичу њега, јер су биле тако необичне. Мало за тим неста и пјесме и корака. На један пут кроз

помрчину проби свјетлица пш прасак пушке. Пушка

тако силно јекну кроз тишину и доприје до отвореног прозора у Глен-Мервину. За праском се зачу страшан дјечији крик.

Глава ЕМИ. Преокрет код прелаза.

Лорд је лежао ничице покрај прелаза. Сјенка велских брда надвила се над њим. Брда га посмалраху са сажаљењем. Догодило се оно, што је Мервин слутио. Међу брдима, на самом оном мјесту, које је будило у Мервину хиљаду успомена — лежаше његов очух. Стара брда, његови“ добри пријатељи и другови, који су весело одјекивали од његова веселог смијеха