Босанска вила

Бр. 28. и 24.

»Ја ћу ти казати остало Магдалено,« рече лорд Вордло. »Ја ћу ти казати шта ти је хтио поручити. « "Па онда стаде причати даље. Исприча поруџбину, тако њежну и пуну дјечије љубави, да је и његов глас задрхтао. А Магдалена пригрли Мервина јаче, саге главу над њим и плачући шапташе њежне ријечи топлог благослова и опроштаја. :

>»! тако, послије свега, Мервине,« рече лорд Вордло доцније, »пушка је била сд почетка до свршетка наш најбољи пријатељ. «

»Не, оче!« рече Мервин живо. »Нина је била наш најбољи пријатељ. Она је прва била узрок да видим како сам на кривом путу. Сва хвала пришада њој. Она је најбоља, најнесебичнија....«

»Мервине!« полеће глас са дјевојачких усана, »молим те немој ме хвалити! Тетак Карло, само да знате каква сам ја била прије него што је он дошао у Грентон, онда би увидјели, колико ја њему дугујем.«

Њене дивне очи бијаху два пламена, кад је погледала у Мервина.

»Умирите се!« рече Магдалена врло благо »умирите се моји драги! Љубите једно друго и будите благодарно једно другом како хоћете; али дајте хвалу само ономе, који је узрок да сте се споразумјели!«

| Књига је свршена и прича испричана. Карак= ери су радили пред нама и завјеса је пала на њих. Свршили смо с њима. Враћајући се сваки своме животу, заборавићемо или ћемо се само слабо сјећати улога, које су они играли. Но може се лако догодити да ми у животној драми играмо исте улоге и учимо исте лекције као они. Наше прилике могу бити друкчије, али у духу је све исто.

И ако смо у многом друкчији, ипак смо једнаки, ма и најмање у том, да сваки од нас својим упли-

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 401 |

вом шири међу људима добро или зло. То чини неко. директно а неко индиректно, неко свјесно а неко несвјесно. Али свак може по нешто користити; свак има своје мјесто и позив, који нико не може пспунити него он сам. Није трка увијек за брзе, ни битка за јаке. Изађу каткад и слаби, да посраме силне.

За то не можемо презирати ни себе ни друге. Не можемо презирати ни своје разне положаје, докле год један може надокнадити што другом недостаје, док дијелови сачињавају потпуну цјелину. У тој ог= ромној цјелини сваки је од нас саставни дио, атом, без кога би се сва зграда могла срушити. Кад погледамо на звјездано небо, зар се не можемо освједочити о његову јединству 2 Стојећи крај мора, зар не можемо распознати атоме пијескаг Ипак свака звијезда има простор, који обасјава, свако зрно пијеска има мјесто које испуњава.

У животу, као и у природи, све ве чини хаос и конфузија. Звијезде нам изгледају разбацане и расијане по небу. Пијесак као и звијезде чини нам се да су без значаја и циља. Ипак пад свима створењима влада закон рада п реда.

Тако се нама чине неодређене варијације карактера у свијету, да су нагомилане у замршен хаос — у масу противних стихија, па раде за свој рачун посред заблуда пи конфузија. Ипак је све то проткано вишим намјерама, које у нашој шљепоћи не можемо видјети. За нас је све то у чудноватом заплету; за њега је све удешено како треба и иде циљу, који је он свакоме одредио — све иде својој сврси. Он тајанствено води стопе наше по хиљадама става истом одређењу — истој мети, слажући наше небројене тонове у дивну хармонију. Он чини својом свемогућом силом да сва створења раде о добру.

Вељи

Стегоноша Бране.

жупана Рада, господара Цера, Јединица има, — владичица Нера, Лепша је од руже, нежнија од крина, Милија од зоре!... Валовита Дрина Крај Ковиља града хитро ушћу тече; На валима својим тајно свако вече Неку шајку граду под зидине носи. Владичицу Неру бан мачвански проси; А отац је даје и не пита деву,

Шта јој срце вели, већ за младу неву Дарове опрема и поруке шаље Родбини далекој, па у срећи даље Тек кад све уреди, онда ћерку зове И радосне гласе навести јој ове. Владичица Нера, као лимун жута,

Поклони: се оцу три, четири пута; Скуте му целива, на колена паде

И срца му свога тајне откри јаде: Владичица Нера пре годину дана Заволела младог стегоношу Брана, ЏПримила је прстен, веру му је дала: »Ил' његова љуба, или дринских вала!« Жупан Раде мучи, гризе брке седе,

У земљицу упро љутиште погледе, Десницу дрхћући пружи јадној Нери, И отпоче мрко: »чујеш, луда ћери, Што пзбунца сада, ништа ти не вреди, Само родитеља немило увреди.

Шта је! твоја вера при вери бабајка > Чујеш, твоја љубав детиња је бајка!