Босанска вила

_ рије да су прави Хрвати. Према тој истој теорији морали би и кајкавци бити Срби, јер они и дан данас говоре екавеким говором.

__ Дакле та теорија не ваља, већ морамо узети

· што друго, на темељу чега можемо говорити о диобл. "Ако узмемо старе споменике српске и хрватске, видјећемо да су српшеки споменици писани ћирилицом» а хрватски глаголицом. Даље, у српским, односно ћирилеким споменицима назива се народ Србима, а "језик српским; док се у хрватским, односно глаголским споменицима назива народ Хрватима, а јевик "хрватским. Ако се запштамо, у којим се крајевима писало ћарилицом, а у којим глаголицом, на то можемо одговорити ово: ћирилицом се писало у данаштњој Босни и Херцеговини, у Србији, у Старој Србији, у Црној Гори и у јужној Далмацији; а глаголицом се писало у средњој и сјеверној Далмацији, на далматинским отоцима и у једном дијелу данашње Хрватске. А међе између српских и хрватских земаља поставља по Порфирогениту славни хрватски историчар др. Фрањо Рачки овако: „О4 мјеке Сенпе. (та је ријека у Далмацији) росила НтуабКа, фе се ргокее ша шоге до отатшеса Г4те Ш до отада Гађтпа, а о гогје (есе пјезћо 1 ргеко рокгајпа [ге ; за хирати! рако себпекош 1 ЊбјетапшКота рмђ|је 5е лети! зрадајисој Огђуј“ (Кад јигоз! акаа. 56.). Тако се постављају границе између Србије и Хрватске прије 12. вијека. То су биле не само политичке, него п националне границе, јер тако нам тврде сви историјски споменици. Те се националне границе држе и данас, само што су многи Срби испред љутих Османлија пребјегли у хрватске крајеве. а за обратан случај историја не зна.

Дакле само на темељу историје и историјских споменика могли би постављати границе између Срба и Хрвата, а никако на темељу изговора старога словенског 5.

Међу нашим босанским споменицима има их много, који су писани само икавским говором, а ппак се у њима назива језик српским, а народ Србима. Навешћемо само неколико примјера:

Од босанског властелина Прибислава Похвалића имамо неколико писама из година 1406., 1407. п 1411, која су писана чистим икавским говором п која је он сам својом рођеном руком писао. Узећемо само једно из пошљедње године и навести из њега само неколико ријечи, као: свидокбе, вироване, лито, мисеца, вриме и т. д. (Гарегек: Споменици српски, стр. 58 и 54) И ако је Прибислав икавац, како видимо из горњих ријечи, ипак назива свој језик српским. Тако вели у својим писмима: »..о дрбвимђ листомБ срђтсушмб...« == ».. дрбги лист кош за овими иде српски ест писанђ,.« = »ере ви лист сртеки...« »..8

О Брана | 1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 409

дрбгомђ листб сртскомњ..« — >..8 прБвомђ листе сртскомђ..« (Медо Џуцић: Споменици српски, П. стр. 51, 58. пи 54). Исто тако војвода Доњих ЕКрајева Јурај Војисалић пише икавски пи назива своје поданике Србима. У његовој листини, коју је писао у Крешеву 1484. године, налазимо ове ријечи: »..5 чемБ ихр застасмо 8 дрржанђе или СОрљблина пили влахв...« (Мопитеп(а зегђтеа, стр. 877.). То његово писмо јесте повеља, коју је издао неким другим војводама и поклонио им неко земљиште. Из те се повеље види, да су и он и те остале војводе католичке ' вјере, јер вели да их препоручује »веоп братђи фратромђ свете црркве калаоличаске, вире римске, реда светога Франљ-= цишка, да ихњђ они ч«вак.. 8 свемђ томђ закономђБ црљковнимњ.« КМоп. зетђаеа, стр. 8379.). Из тога се види, да вјера у народности ншшта не одлучује, већ да је и војвода Јурај (Јуре) из Крешева био Србин, а и поданике своје да је звао Србима, и ако је био икавац, католичке вјере.

Даље кнез Владислав сип херцега Стјепана пи сао је сва своја писма икавскем говором, а својом рођеном руком, као што сам вели. И он своје поданике назива Србима. Тако у његовом писму од 1451. године налазимо ове ријечи: ».да нфеамђ воланђ ни да могб никадаре забранити ни Уставити ниедне моде лоди ни влахе ни срљбле слободно ходити 8 Двбровникљ трвговати..« (Моп. зегђ. стр. 445.. На крају свакога свога пџема вели: »ови лист писах мојом руком. «

У горња два примјера долази ув име Србин и име »влах,« за то је потребно рећи, шта значи у тим примјерима ријеч »влах« У та два примјера ријеч »влах« означиваће човјека који се бави сточарством. У раније доба ријеч »влах« означивала је човјека романске народности, а кад су се ти Романи пословенили, онда је и даље остало име »влах,« само није вшше означивало романску народност, него човјека онога занимања, којим су се највише Романи занимали. А они су се највише занимали сточарством.

Из свега овога досадањег излагања може се у кратко закључити ово: Икавски говор није особина срват= ског језика, јер тим говором писаху пи Срби Босанци и називаху свој језик српским, а себе Србима и ако неки бијаху католичке вјере. Таквих би се примјера дало навести пи из познијег доба.

Према томе икавски говор не одлучује ништа у народносном (националном) питању, већ се за то морају тражити какви други темељи, ако их има.

(С овим уједно пада и теорија диобе по изговору старога словенског слова Ђ.

ЈУ Бечу, 14. априла 1908.

Влатко Богићевић.

УРЛ А не