Босанска вила
Стр. 109
у · Отмица.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
По. туђој мисли написао: Осман-бер Спикалић. (Свршетак),
М.
оружаних до зуба. — Шта јег шта се догодилог — запиткиваху становници с врата или с прозора.
=— Чикарма! отели су овом аги булу, —
одговараху кавази.
Та се вијест распрострије брзо као муња по ци-
јелој вароши. Мрскоме агп отета је дјевојка. Свако
уживаше. Нико га не сажаљеваше. Многи пођоше за
нама У оваким варошима, кад се нешто ново деси,
цио свијет потрчи. Међу онима који су пошли за
нама опавих и српског конзула. Он управи на ме
значајан поглед, па онда нам приђе.
— Добро вече, кајмакаме, — поздрави он гувернера. — Ти си то конзуле!
— Шта се то догодило»
— Врло непријатан п чудноват догађај! И баш сада да ми се деси, кад имам толико посла. Још ми је само то требало!
— Па „пта се то десило 2
— Аги отеше једну булу.
— Па због тога сте дигли толику викуг упита консул иронично.
— Вар нијесам мораог
— Толику вику због једне жене»
— Па да! Жена је, није магарац.
_—- Мало боље! Та ви и тако учите свијет, да жена нема душе и да се ни мало не разликује од оваца и волова. А зар би ти чинио толику вику, да су аги однијели вола 2
__ Не бих да богме. Али молим. „Кена је животиња, то нико не пориче, али нешто више вриједи него во или магаре.
Јадни источе, зар си тако ниско са културом и у ХХ. вијекуг Је ли томе вјера крива или што другог Главно је да понижаваш оно, што је најмилије човјечијем срцу, понижаваш жену, коју спуштали са свог достојанственог положаја мајке, кћери и жене до оног једног обичног предмета, подобног само да задовољи гадне човјекове страсти. Само у нашој земљи, у напој. поносној Босни, налази жена оно мјесто које јој приличи, мјесто вјерног друга свога, мужа,
Док сам о томе размишљао стигнемо до агине куће. Народ који је ишао за нама остао је испред куће и разишао се по друму и пољани. Ми уђосмо у башчу.
(5
— Како знаш, да ти је дјевојка побјегла» упита духовити кајмакам агу. |
— Нема је више у кући, — одговори овај исто тако духовито.
— Кад си је видио пошљедни пута.
— При заласку сунца била је још са Селимом,
— Гдје је Селима 2
= Сад ћу је довести.
Ага се за час удаљи и врати мало пошље вукући за руку неку старицу, која је дрхтала као прут.
— Кад си видјела пошљедни пут Јању 2 – упшта кајмакам старицу.
(на не одговори.
— Одговарај, вјештице гадна, — викну ага, ударивши јој грозан шамар тако, да јој потече крв из уста.
— Дафлеј се маши мача. Дадох му знак, да се уздржи.
— Тако ага. Сад ће да одговори, — рече достојни чиновник. :
— Кад си видјела Јању пошљедни путе — упита, поново ага старицу.
— При заласку сунца.
— Па гдје је за тим отишла 2
= Не знам.
— Но, то је лијепо, зар је нијесам повјерио теби да је чуваш 2
— Јеси.
— Зашто је дакле нијеси чувала >
— Нијесам се бојала, да може умаћи. Кућа бјеше затворена, а башча ограђена.
— Ага, кад бих ја био газда, казнио бих добро ову бабу — рече кајмакам своме пријатељу.
— Право велшш. Да ли да је убијем 2 — упита ага.
= Ако хоћеш, можеш је и убити. Али мислим да ће бити доста да јој „оцијепит педесет батина.
__ Хоћеш ми позајмити твоје кавазе 2
— С драге воље.
Ага даде заповијест кавазима. Њих два оборише бабу на земљу, а трећи је стаде тући. Чух ужасан јаук. Шта сам могао радити2 Да се ваљда опрем томе мучењу. .
И хтједох доиста прићи кајмакаму и молити га, да не допусти, да се баба туче, кад Дафлеј притрчи кававу и истргне му бич из руку.
— Ох псето једно! — повика, — ти да бијеш слабу старицу, која се не може бранити!
Па стаде тући десно лијево, док направи себи пута и растјера кавазе.
— Шта је твоме пријатељу, да није полудио 2 упита ме кајмакам љутито.