Босанска вила
у Антун
гасио се један поштен и плодан живот; са српског ратног поља нестало је једног поборника; у влажну земљу положен је муж, који је својом крјепком возвом и бистром памећу знао мушки одбијати ударце, су падали из непријатељских табора на | име и образ српски: — умро је Антун Фабрис! | И засузило је српско око, и стегла се српска
душа, и задрхтале су српске груди на тај црни глас. „Кале га Срби из свију крајева, јер је он за све радио; сви за њим подједнако тужимо, јер је оп нас све подједнако љубио; његов патриотизам, једар. и пун, простирао се над читавим Српством; он је све нас истом мјером жарке љубави задужио; па за то и наричемо и јадикујемо сви подједнако. на црти удес, који га је срушио прије времена у хладну
могилу.
У давна тавна времена Србе је вјера равдијелила, те су кроз читаве вијекове крвнички се гонили и затирали; вадили су, као што је рекао наш Његош, једни другима очи живе. Још и данас многи, који пеприпадају православљу одричу се имена српског и народности српске, и ако. говоре милозвучним језиком српским и поносе се витештвом српских јунака, који су за своју отаџбину људски и јуначки живјели и славно падали п умирали. Вјерски фанатизам рушио је узајамне односе у српском племену и кварио је ону дивиу хармонију заједничкога рада, из које најприје п најсигурније пониче срећа, добро и одржање једнога народа. Али'кроз фазу вјерске затуцаности прошла је сва Европа, па то није могло ни нас мимоићи. До скора је вјера била главни фактор у животу свију народа.
Сад су се прилике европског друштва измијениле, пазе
83 САРАЈЕВО, 31. октобра 1904. Се
тебе Е ан
=
ГЛИОЕ ЗА ЗАБАВУ
Фабрис.
није више тако. Сад је вјера само један саставни дио општег културног живота, којим разни просвијеБени народи живе. А то вриједи и за нас Србе као пи за остале народе.
Од времена кад се српски народ стао будити и кад је отпочео стварати нове погодбе за свој национални живот, појавило се међу Србима и много људи, који су радили на ублажавању и отстрањивању између браће оне вјерске мржње п заслијепљености, због које смо тако много пропатили, па и данас патимо. У коло тих ријетких и просвијећених радника, који стишаваху убитачне страсти међу браћом, вјером равдијељеном и завађеном, долазио је и покојни Авлун Фабрис.
Овај се човјек уздизао високо над обичном свакодневношћу. Он је пмао широке груди и бистар
и џпроницав џоглед на тежње и задаћу српскога.
народа Он је знао, гдје је извор српским страдањима и како их треба лијечити, Није трпио хуке и треска, вике п ласкања, веб је радио тихо, одмјерено, без издизања и истркивања, али са сталном енергијом им прекаљеном вољом. Његов живот и рад свједоче, да људи могу исповиједати различне вјере, па ипак припадати једном народу и са једнаком жарком љубављу радити на добру, "просвјећивању и подизању свога народа. —
Један народ, који није бројем велики, тешко се бори за своје одржање; та борба губи сваки изглед у успјех, кад је народ још раздвојен и раздробљен у дјелиће, па нема једних идејала, једног опредјељења и циља, коме би тежио и штао. То је знао покојни Фабрис, па је с тога вазда и истицао. да је нужно
трезвено гледати на оно, што нас слаби и раздваја,
Год. ХГХ.