Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 871

Бр. Зи. и 28.

Нека прими дакле та заслужна Орпкиња и од нас Босанаца и Босанки на крају своје 70. године искрено признање и поштовање за своје велике труде п подвиге око среће и напретка свога народа

и нека пас још много година поучава, одушевљава и храбри на путу за опште народно добро. Нека још дуго свијетли својим лијепим дјелима нашим дичним Срикињама. „Кивила! А. В.

Ко де

Успомене из Румуније.

(Из бележника емигранчевог)

Драгутина Ј. Илијћа.

(Наставак.)

50 је било моје прво лично познанство са = краљицом, које је доцније било још више 5 учвршћено и врло много утицало на моју познију судбину.

Да описујем оно одушевљење у »емигрантској« крчми, када сам саопштио шта нам је краљица обећала, не могу; доста то, СЈЕ да смо тај дан провели необично свечано н весело. Попов и ја већ смо ступили у погодбу са једном штампаријом, доста великом и добро очуваном.

Али овај наш покрет на самој граници Србије није остао прикривен онима у Београду. По Турни се рашчу, како је српека полиција понудила префекту орден Љелога Орла о врату, ако пристане да Р. Мартиновића и мене пребаци у Кладово. Префект је, како веле, одбио ову понуду.

Колико је у овоме гласу било истине то не знам, али баш када се тај глас рашчуо, мене позва префект и понови ми забрану да не идем обали, јер чим савна да ме је тамо ма ко видео, он ће ме протерати.

А ту забрану није имао разлога да понавља, јер је добро знао да на обалу нисам никако елазио.

Неколико дана за овим догодило се нешто, што је убрзало мој одлазак у Букурешт. У нашу крчму бахну од некуда један млад човек у цивилу и шубари на којој је као мала челенка стајала изрезана мртвачка глава са укрштеним цеваницама, као што се то виђа на гробовеким плочама. — То је био познати А. Б. Кешељ. Дође п све нас освежи новостима из Русије. Нама је поверио тајну, да са четом људи полази у Маћедонију да хајдукује и дигне буну, но сад баш сазнао је од својих људи да се из Србије ушло у траг његовој намери те мора, привремено, да се сакрије где год. Замолио је Мартиновића да му где год прикрије седам револвера што их је спремио за своје усташе. — Мартиновић склони револвере а Кешељ оде из Турне да га не би овде ухватили

пошто га полиција познаје. — 'То је било пре ручка. |

После ручка ја сам отишао пред хотел »Европу«, где сам обично у то доба налазио по кога Србина из Србије а особито из Кладова. Таман ја поручио кафу кад угледах како од стране пијаце трчи „Љуба

Н“ трговачки помоћник, који је у Турни стално живео. Онако задуван допаде до мога стола и рече ми: бежи!

— Заштог — запиштах изненађен овом појавом.

= Сад баш затворише Радивоја, па траже и тебе.

= Ама зашто; зна ли се2

= Како да се не знаг Префекту је достављено да вас двојица намеравате да са једном гомилом уђете у Србију ради буне; достављено му је и то, да сте, у тој намери, набавили седам револвера и српска је полиција захтевала да се ухапсите и претресете. Кад је полиција добила ову доставу, извршила је претрес у Радивојеву стану и под сламњачом нашла седам револвера. Сад је префект наредио да и тебе ухапсе. —

После овакве преметачине, где је нађено и оружје, била би права будалаштина објашњавати префекту на који смо начин дошли до тога. Кешеља није било ни од корова, а полиција на голо тврђење, без стварнијих доказа, не даје ништа. — Мени не оста друге, већ да се предам својој судбини, или да побегнем из Турне у Букурешт. — То ми дође на памет, јер баш у ово време полази воз у Букурешт, те и не помишљајући имам ли довољно пара за карту, похитах, што се брже могло, оном низбрдицом, што, од садашњег пијачног парка води железници. —

На моју срећу спазих на станици Д.П..,.ћа, који се у Турни већ од неколико времена бавио својим приватним пословима. Тај дан био је прилично новчан; коцкао се са бојерима у хотел »Европи« и диго им приличну суму новаца. Он је већ чуо да ме полиција тражи, па се зарадова кад му рекох да идем у Букурешт. На железници затекох пи Штанцику, који је пошто по то, хтео да путује са мном. да то време Љуба Н“ отрчао је моме стану и донео ми ручни кофер, у коме не беше ничега више осим две-три кошуље и једна путничка чантра о кајишу. —

Како ми је недостајало новаца да и за Штапцику и за себе платим пут и да нам се још који лев нађе за трошак, то зашсках од Д. П. који ми, без речи, даде. — Карту смо извадили до Ђурђева, ако се пе