Босанска вила

Бр. 91. и 23.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 878

— А ти ћеш одбити; рећи ћеш да ниси гладан.

— Ни за живу главу! — писну Штанцика очајнички. — Пре бих одрризао језик него да то кажем“

— Ама, то је тек приформе ради; одбићеш, а ја ћу онда поручити само за себе, па кад донесу јело, ја ћу навалшти на тебе п толико Бу те нудити да ћеш ти најзад пристати да поделимо вечеру.

Штанцика не одговори ништа но само уздахну и погледа ме неким неодређеним погледом у коме се, у исто време, и сумња п пристанак, па можда и »аконто« од зависти, што се онај лев не налази у његовоме џепу већ у моме. —

Пре него ли уђосмо у крчму нагвирисмо на оно

како је унутра; али дуванскога дима једва

ништа јасно разабрати;

проворче, те да видимо како је лампа у облацима чкиљила, то се не могаше отворисмо врата п уђосмо.

Крчма необично тесна, Десно, од врата, келлево четири празна незастрта стола, у дну, према улазу, једна врата, која, ваљда, воде у ходишк пили другу собицу. Од тих врата, десно, огњиште у зиду, на коме еветлуца нешто ватрице за кухање каве; лево од врата, уза зид, један округао дрвен сто. За келнерајем стоји један, као вретено сух младић, суха лица, дуга, мало повијена носа, испод кога стрше врло ретки смеђи 'оркови пи неколико ретких длачица по бради. Доцније сам опазио да има на ногама нове лаковане чизме, у које је час по час, са неким особеним задовољством загледао. Код огњишта седи једна пуна жена, од својих 35 г. набељена и са навученим обрвама, које је саставила у повије, те изгледају као два пространа лука. Она плете чарапе и, од времена на време, баци крадомице поглед то на келнера то на његове лаковане чизме. А тамо, у куту, за оним округлим столом, засело њих четворо одрпаника, који изазивају утисак амалски п још горе. Један, међу њима, који је високу јагнећу шубару на шиљак затурио за потиљак, пао ми је највише у очи. Плећатошћу и оштрим продорућим изразом очију издвајао је од осталих. Ако ово нису амалш, онда нам ти, Боже помози!

Кад ови људи угледаше на улазу човека у салонскоме оделу ш пратиоца му са кофером, пре-= кидоше разговоре п са чуђењем погледаше овамо „Бог зна да ли су икада, под овим ниским кровом, видели још један пар овако чистих — углађених гостију. Келнер се одупро обема рукама о келнерај, издужио врат а шиљак од јабучице поче да шпарта по грлу озго на ниже и оздо на више: а она жена спустила руке и плетиво у крило и посматра нас кроз оне повијене лукове, као да хтеде рећи: шта Ке сад бити2

Буна сеара! — поздравих на румунскоме још с врата. :

· — Бог ти добро дао, господине! одазва. се онај плећати. |

нерај,

Нас двојица само што не зинусмо од чуда. Је ли могуће, да смо набасали на Србе кад смо им се најмање могли надати! Неће бити да су Срби но Бугари, — помиелих у себи.

= Ви сте Бугари >

— А не, ни дао Бог! — одврати онај плећати правим црногорским нагласком, устаде и пружи ми руку: Ја сам Рајбвић. — '

И сва она сумња и снебивање што га осећах кад ступих на праг ове умерице, шшчезну као дим кад равабрах да сам међу Србе запао. Наста уобичајено представљање и моји нови познаници начиншше нам места за столом.

Али је некако чудновато приликовало моје црно одело у овој, до крајности нечистој крчми и међу овим људима, грубих полудивљих лица и одела, на којима се опажала мешавина свију нација, са којима су у додир долавили. Бугарска шубара, румунска кошуља са наџиџаним шарама и бојама, цивилни капут и сеоске чакшире, а на ногама чизме, све ме је то упућивало на једну мисао, да ми ваља јако обаврив бити са овим људима. Ваљало је да их како било уверим шта нас је амо довело и да нам сав »капиштал« не прелази вштше од два лева.

Све друштво око стола било је из Црне Горе; то се опажало по језику и оном тромом кретању, које нашим Дрпогорцима даје израв нарочите озбиљности и достојанства.

Келнер, који је, после узајамнога представљања Рајовићеве и моје »свите«, узео сасвим пријатан изглед, брво обриса рукео неку пачавру, што је, место салфета, висила о келнерају, изађе отуда и са пријавношћу, као да је видео давно невиђена пријатеља, пружи руку да се представи:

— Стевица Н“ из Чачка.

— Како велитег — запштах чисто не верујући својим ушима, да се на овоме крају земље, у овој крчмици налази и један Чачанин.

=— Из Чачка... утанча Стевица и поче се клањати.

Не знам да ли ме је икада огрејала радост као овај пут. Далеко од својих, без новаца и пријатеља, па тек у овако туђем граду, набасати изненада на »комплектно« српско гнезданце то је било, за цело, много више, него што се смело и пожелети. Та, ето где нађох чак и Чачанина. И сва ова брига, шта ћу и како Бу сутра без новаца, одлахну као да сп је руком однео: Ђурђево ми није изгледало више ни толико румунско ни толико страшно; почео сам се осећати као војсковођа, који је после толиких напора, заувео град и спрема се да над побеђенима: изврши неминовну ратну контрибуцију.

Док смо се ми овако узајамно представљали пи само што се нисмо, по српескоме адету љубили, она жена пажљиво је мотрила у све нас; али кад и Чачанин, у лакованим чизмама, прискочи да се пред-