Босанска вила

Бр. 21. и 22.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 875

учтиво, притрча да суделује весељу и да се куцне са свима. |

— Баш, красне чизме! — рекох, гледајући како Стевица, ма шта радио, не одваја очију од својих ногу.

— Ех, ђетић је то, што га гледаш! — утаче се Рајовић. — а и баста му да их понесе, џа ако хоће п још неколико таковијех.

(тевица се стидљиво насмеши, па обори очи као невеста пред сватовима. д

— Знате, што кажу, док смо млади и лепи, овако ћемо! — рече Стевица потише, а Рајовић на= мигну и лактом ме гурну. =

=— Дакле, љубав, а =

= ЈА! — одговори стидљиво Чачанин, окрете лице у страну и једном шаком превуче по своме лицу, па онда оде за келнерај ш поче-испшрати неке чаше

___— А лијепо му је овђе, живи ка султан у Јил-

дизу; а п она је једна чудна жена, да је под мјеру ставшш, брат орату, имаде сто кила, Здраво чељаде; тамам за њега! |

| ту ми Рајовић исприча, како је мој Чачанин дошао до лакованих чизама, за којима је толико. времена чезнуо. Шест је месеци већ од како је наша Бугарка обудовила, а година пи по од како је Стевица келнер у овој радњи. Удовица је ценила верност свога момка толшко, да је. после мужевљеве емрти, употребила све, само да га задржи у евојој радњи. тако, СОтевица врло брво постаде пајглавнији саветник п повереник своје газдарице. Алш једнога дана, пре две недеље, наврати се у ову крчму неки Стевичин познаник, фино одевен, па још у необично лепим лаковапим чизмама и нашарапим сарама: Стевица се просто занео за овим чизмама и најзад се реши да и он, пошто по то, дође до једног таквог пара. = "Џаба ти и те младости кад је не уживаш како при-

личи|« — Али удовица ни опепелити! Неће да се

баца у толики трошак, код два пара ципела што јој

иза покојног мужа остадоше ш које је СОтевица већ у велике носио. Мало по мало и она лепа слога, која већ шест месеци царује под овим кровом, поче се крњити. Стевица тражи лаковане чизме, а Бугарка. одбија. Неколико дана. салетао је оп своју газдарицу, па кад виде да ће пре од камена одбити него ли од ње добити, а њему прекиџе, скиде с ногу покојникове ципеле, шворну их -у бучак, навуче своје потковане папуче и поче одлучно претити да ће још сутра зором преко Дунава.

Ни плач ни молба нш еве остало оружје, које се само наћи може у арсеналу једне удовице, не помогоше ништа, ша чак ни пријатељ Рајовић, који је искрено хтео-да га приволе, те да због једних чизама не напушта »волики мал и госпоство.“ — Србин мора победити! — одговорио је Чачанин Црногорцу,. а пред таквим одлучним и патриотским одговором, разуме се, да је и Рајовић устукно. —

Али се и Бугарка храбро држала и није уступала све докле не угледа у једном куту крчме већ спаковапе _Стевичине ствари ш Отевицу потпуно спремна за пут. Удовицу као да нешто пресече кад угледа ово. Толико већ нпје могла поднети, проли неколико сува и пристаде да купи лаковане чизме. СОпаковане се ствари распаковаше, Стевица наново навуче на ноге циџшеле покојнога газде и мир се

"вацари ==

Удовица је прегорела онај новац, па сада пи сама задовољио ужива, гледајући како јој Стевица, важно корача; а и ми сви задовољни ш весели ево где квасимо Стевичине чизме, а највише Рајовић, који се. овај пут, у мирењу удовице и њезина помоћ= ника показао као прави пријатељ овога уточишта

(Наставаће се.)

теле

| „Сров танани вео бјеличасте магле оебНа уранку бјеше премаљетно сунце Обасјало небо дивотпе модрине

И високих гора сњежане врхунце..

Гле лупољци рани мирпеног цвијећа На којима роса дрхти и свјетлуца Све је живље, љепше, веселије много, Па" ш људско срце ко да брже“ куца.

Јер кров ова

Себичњак.

Силна бука, врева широкога града Заглушује јаук из сјетнијех двора,

Гдје над мртвим тјелом млађаног јединца Оплакује старац најмилијег створа.

А празнијем тремом потмуло п тужно, Гдје но, осим старца, живе душе није Одјекују грубо старачки уздаси,

Ал не пду даље изван двора тијех.

тврда, затворена врата

Не чу нико да се млађан живот гаси, Нити ико виђе у несрећног старца

Пуне, хладне, руке ишчупаних власт.

· Врањачкин,