Босанска вила

Бр. 21. и 22.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 158

некад утврдили, а није заборавио ни наш састанак док-сам ја све то сметнуо с ума. Да, да, човек, кад

једном зада реч, часпост захтева, да се задата реч“ јед ;

и одржи... ремишљао сам неколико дана, шта да радим, да ли да идем, или да манем тако далеко путовање. Учини ми се, да би ми био тежак тако далеки пут, јер сам претурио шездесет година.

Кажем жени шта пише Карло, и запитам је, шта мисли Она остави, да ја одлучим, додавши, да не бп ни мало погрешио, ако би мало променио ваздух, јер си, вели, и онако непрестано зловољан и нерасположен. Џослушао сам жену.

Како сам био у пензији, нисам морао тражити ни од кога осуство, него само набавити пасош, па што пре кренути Тако сам и учинио.

После неколико дана, нећ смо се укрцали у пароброд за Беч. МАеслезницом нисам путовао, јер путујући томе преко маџарских пустара ништа се не види.

Стигавти у Беч, задржах се мало ту, јер моја жена, сем Земупа и Џапчева, није даље путовала; па да би разгледали ту европску варош, останемо у Бечу двадесет дана. Онда кренемо у Салцбург. Карлу сам напред јавио, кад сам се кренуо из Београда, а сад опет из Кеча јавим наш полазак.

Кад је звиждаљка локомотиве својим отегнутим ввиждањем јавила, да смо близу станице Салцбуршке и кад је воз стао, а путници већ почели излазити, пођем и ја са женом. Кад смо унишли у перон, опазим једног са свим седог човека, око кога се скупио читав чопор и мушкиња и женскиња.

Чим ме спавш онај седи човек, остави онај чонор, па брзим кораком потрча мени, узвикнувши: добро ми дошао, мој стари друже Ј. Добро ми дошао, и како си ми» Онда паде у мој загрљај, и ми се ижљубисмо као рођена и искрена браћа. Узех га за обе руке, па га гледах, посматрајући га испитљивим погледом, да ли је то зашста мој стари друг Карло, и тек после кратког посматрања, уверих се, да је запста он, па се поново пжљубисмо.

Карло ш не чекајући, да му представим жену, сам упита:» је ли Ј., ово је твоја жена 2« Ја потврдим и извиним се, што је нисам одмах представио. Овда га упознам са мојом женом.

Кад смо дошли до оне гомшле, рече ми: »ево драги Ј., ово је моја породица, па нам поче казивати све редом, које му је жена, синови, кћери, зетовњ снахе пи унучад, а они сви у један глас узвикнуше: добро У том малишани притрчаше љубити насу руке, узвикујући чисто српски: љубимо руке. Нама од узбуђења ударише суве и требало је пеколико секунада, да се прпберемо од оваког искреног и срдачног дочека. За тим поседасмо у фијакере п право се одвеземо његовом дому.

Чим емо ститли, показаше нам собе. Сама зграда била је на два спрата, права палача, Наше собе биле

нам – дош ти!

су па горњем спрату са лепим изгледом, намештене најукусније и пајелегантније.

Кад смо се мало одморили и преобукли; било је већ превалило подне. Мој Карло дође и одведе нас у трпезарију, где нађосмо дугачак постављен сто за сву његову породицу.

Била емо најљубазније дочекани и угошћени, ма да смо остали више од два месеца. Карло нам не даде прије отићи, шта више, наваљивао је да останемо шест месеци, тим пре, што. не морам никоме давати рачуна, јер сам у пензији.

Сваки смо дан ишли на његово пољско имање, које је било препуно разних зграда, гдје су се градили свакојаки потрошачки производи, који су му доносили велики приход. Водио ме у сваку зграду, па ми је све потанко објашњавао, како се граде поједини артикли, који се израђују од крављег и овчијег млека.

Запштам га, да ли је он све то тако уређено наследио од: оца» Он миш одговори, где су сада зграде, био је сам парлог. По свршстку школе ја сам све то подигао. Истина, стало ме много новца и труда, док сам све то подигао и овако уредио. Морао сам се много задужити, јер да то не урадих, једва бих могао вегетирати. (Овако дуг се по мало плаћа и за 3—4 године биће све пеплаћено.

Уз његово имање бијаше једна велика шума. Кад га запитах, чија је, рече ми, да је његова. Сутра дан, одосмо да видимо шуму. Заиста, човек треба да се диви, вредноћи и марљивости Карловој, како је све то лепо уређено. Шума, није била велика, али је била подељена на парцеле, и свака парцела могла је имати до хиљаду младих дрвета. Гдекоја пацрела била је тако стара, да се могла обарати. Гледао сам где на једној страни обарају таку шуму, а на другој, где је било празно, сађаху младо шибље. ЏИ сав тај рад п код оних што обараху и оних што сађаху, вршио се брзо п уредно, готово нечујно. Само код оних. који обараху дрва, чули су се одјеци секира п оних великих тестера што стружу дрва.

На другој пак страни, пружала се приличпо дугачка зграда, која је била покривена шиндром. Одосмо да видимо каква је то зграда. Кад се жито покоси, снопови се спесу у ову зграду, која има лепу и потребну вентилацију. Ту се оставе енопови, па кад се сврше сви пољеки радови, млате их справама, које зову млаталице. То раде с тога, да слама остане неизломљена. Така слама употребљује се за разпа плетива и за покривање сеоских кућа, ма да су многе покривене шиндром и црепом. Близу те зграде бејаше подигнут један квадрат, десет метара широк, а један метар висок, али без крова. Ту се бацало ђубре од стоке, којим су ђубрили њиве п вртове. Што би претекло, градили би од тога' ћерпиче за зидане пећи, у које се ложи с поља. Оваке су пећи много боље по здравље од оних гвездених, јер се