Босанска вила

Бр. 81. и 22.

Стр. 885

Међу њиха ханђар од челика, А у џепе насу маџарија,

Па ето га низ бијелу кулу,

Па дебела притиште дорина

А мајка му хаир дову дава:

» Хајде, сине, у сто добрих часа, Душмани ти под ногама били, К'о дорину клини и поткови«. Оде беже, оћера дората,

Куд гођ иђе. Гацку силазио,

У Автовац до Ченгића куле.

И ту беже пао на конака,

И хоћаше цуру запросити,

Али му се не свађе ђевојка. Па у јутро рано подранио, Гони коња до Требиња града У Турчина Ресулбеговића,

И ту беже пао на конака

И хоћаше запросил“ ђевојку, Ал му лоши пријатељи бјеху, Па у јутро рано подранио,

Па проћера широка дората, Чак, далеко, до Новога града, Танкој кули Новљанин Алије

И у њега пао на конака.

Ту се бегу свиђела ђевојка

И ту беже запроси ђевојку.

Он је иште, Алија је даје.

Кад је беже хтио полазпти, Прстен ставља, а јабуку дава, 0 јабуци свадбу уговара.

И та свадба до двадесет дана, Док он сиђе сињу Невесињу

И покупи на киту сватове, Скочи беже на: ноге лагане,

Па ето га низ бијелу кулу,

А кад сиђе на мермер авлију, А ту нађе доброга дорина,

Бе га држе четири сепза,

За четири пуљарли јулара,

Па се беже на дората баци

Па наћера на мермер авлију, А кад стале четири робиње Оне држе калајли тепсије,

На тепсије бегове дарове.

Бег примио што ј' за њега било, А у џепе залампао руке,

Па извади стотину дуката,

Џа он њима на тепсије баци, Па оћера пољем новљанскијем. А под собом помами дорива. Млидијаше беже Љубовићу,

А да њега нико не виђаше,

А гледа га мајка п ђевојка, Баш са куле, са демир пенџера, Па ђевојка говорила мајци:

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

»Куку, мати бега Љубовића, Ево мени шеснаест година, Још онаког ни виђела н'јесам«. Све га гледа мајка и ђевојка; Док замаче беже ЈБубовићу. Куда иђе, на Трусину сиђе,

А у своју бијелу Паланку,

И ту беже пао на конака.

Док га ситна књига допанула, Од пунице, ђевојачке мајке.

»0, мој, зете беже Љубовићу, 0 мој зете, ако будеш суђен, Ти не води јабане ђевера, Ђевојка је одвише лијепа, Могли би ти инлу учинити: Јали брата, ја л' братића свога, Јал' дајиму, ја ли дајиџића,

Ја л икога ти од рода свога«. Кад је беже књигу проучио, И видио што му ситна пише, Од муке га забољела глава,

А од јада и срце и глава. Уфати га трољетна грозница, А у кости удри поганица, _У думану сједе на дорина. Ни ноћђио, нити коначио

Него беже Невесињу сиђе,

А до своје пребијеле куле;

А стара га дочекала мајка

И црну му каву доранила,

Дуг бојали чибук распалила. Кад је беже ћеиф сакројио.

А оде га запиткиват мајка: »Јеси ли ми цуру испросио, Себи злато, мени измећара 2« »Јесам, мати, оба ми свијета. Ал залуду, што сам испросио. Ко ће бити ђевер уз ђевојку 2 Ко гођ бити, он ће обљубити, И срамоту мени учинити.

Кад ја немам никога од рода«, А стара му говорила мајка: »Шути, беже, оба ти свијета, „Кад ти имаш Богом посестриму На Загорју Бећир-пашиницу, Па њу, беже, зови за јенђију, Шта ће женско,женску учинити « Тад је беже мајку пољубио, »Бе, аферим, моја стара мајко«. Па дофати дивит и хартију, Хитро перо од орлова крила, Оде беже ситну књигу писат“, А посла је на Загорје равно

И у књизи овако кићаше: »Посестримо, Бећир-пашипице, Јеси л' чула, је л' ти когод причо,

А ђе сам ти цуру испросио, Чак далеко у Новоме граду,

У Турчина Новљанин Алије,

А ја немам од рода никога,

Ко ће бити ђевер уз ђевојку, Па те зовем у моје сватове, Да јенђија будеш уз ђевојку, Ти ми хинле учинити нећете. Кад је таку књигу начинио,

И спремио на. Загорје равно, Ту се сеже оста уређивал“,

И скупљати себи свадбарину. Ту се збија јечам и сијено

И дебели велики анвољи, Невесињски из плуга волови, Све под кулу бега Љубовића. А кад књига па Загорје сиђе, А на руке пашиници младој, И кад виђе што јој беже пише, То је њојви врло мило било. Из одаје на ноге скочила,

Па ето је у другу одају,

Ђе болује Бећир-паша стари Већ имаде четири године,

Па је њему 'вако говорила: „Господару, Бећир-паша стари! »Мени стиже књига шаровита, »Од оџака са сред Невесиња, »Од мог побра бега Љубовића. »Мене беже зове у сватове, >Да јенђија будем уз ђевојку, »Хоћу л' ићи, оба ти свијета 2« А паша јој оде говорити:

» Дела, каде, и како ти драго« Пашиница кад је разумјела, Поврати се у своју одају,

Па кроз пенџер промолила главу, А завика своју вјерну слугу: »Слуго моја, Катићу Јоване, »Де, оседлај, племића дорана, > притегни на ноге опанке, „Ваља мени ићи у сватове, »До широка поља Невесиња,

"У Турчина бега Љубовића,

»Да јенђија будем ув ђевојку, >Ти ћеш са мном ићи у сватове«. А кад зачу Катићу Јоване,

Ето њега уз бијелу кулу,

Док уљезе були у одају,

Па је њојви 'вако говорио: »Пашинице, моја госпојпце! »Задавам ти божју вјеру тврду, »Ја ти никуд у сватове нећу,

» Што неш дати пашина бђогина »И пашино рухо и оругје

„И пашина два чифта пушака