Босанска вила
_ Бр. 81. и 22.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 387
Бег Љубовић на бијелу кулу
И са њиме Бећир-пашиница. Алија их лјепо дочекао,
И даде им пива и јестива.
А када је за вечером било, Тад говори Новљанин Алија: >, кадуно, Бећир-пашинице, »Дај кадуно, што ћу заискати, Ево теби хиљаду дуката «. Осјети се Бећтр-патиница,
Па је њима 'вако говорила: »Добро знадем; што ћете искати. »Иекаћете са Катића главу,
»А не дам ви са Катића главе, »Да ми дате по Новога града. »Већ ако Кеш више говорити, »Ја ћу викнут Катића Јована, »Он ће с вама заметнути кавгу, »Он с' не боји бега ни сватова«. Не смједоше више говорити, Већ легоше санак боравити.
А у јутро рано подранише
И јутрењу кахву испекоше.
Тад говори беже Љубовићу: >Де, Алага, изводи ђевојку, >»Далеко је Невесињу сићи, »Ми немамо када преданити«. Тад Алија на ноге скочио,
Па ето га у другу одају,
Ђе бијаше Златија ђевојка:
На одаји отворио врата,
Кад Златија у душеку спава, Под њоме су два мехка душека, А око ње четири јастука,
У бјело се замотала платно, Она спаше, за то и не знате. А стари је пробудио бабо: " »Устај шћери, ти га не заспала, »Та сад ће те водит муштерија «. Кад ђевојка ријеч разумјела, Из постеље на ноге скочила, Па је стара баба ишћерала, Па за њиме врата затворила, Сва се свуче, да се преобуче. Па обуче свилену кошуљу,
До појаса од бијеле свиле Од појаса од бијела платна,
А. удари три ката хаљина, Један црвен, од црвене свиле, Други зелен, од зелене свиле, Трећи бијел, од бијеле свиле; Једне уши, а троје менђуше, Једне руке, троје белензуке, Једно грло, три ситна Ђердана А на ноге удари чарапе,
Уз чарапе писплетене гује,
2
Па су гује измотале главе,
Не 6' до нога смио дохватити. Ко се није томе научио,
И он би се мало препануо;
А кака су три ситна ђердана, Један бјеше црвеног мерџана, Други бјеше од сптна бисера, Трећи бјеше од жута дуката; Који бјеше црвена мерџана, Тај ђевојци бјеше око. грла,
То не бјеше ружно погледати, Црвен мерџан, а грло бијело; Други бјеше од ситна оисера, Тај на ниже бјеше попустила, Тај ђевојци бјеше по дојкама, Бијел бисер, а бијеле дојке,
То не бјеше ружно погледати; А трећи је од жута дуката, Тај на ниже бјеше попустила, А на дно њег дука фундуклија, Спустила га доље под каницу, Под каницу једну подланицу, Па је стара дозивала баба. Кад је стари бабо долазио, Своју шћерку за руку јампио, Па је даде бегу Љубовићу,
Бег је даде Бећир-паштиници, Џалпиница сведе на авлију,
Џа је баци на коња алата, Кога. јој је поклонио бабо. Узбуни се пет стотина свата, Сви сватови коње појахаше
И одоше здраво пјевајући.
А када су под Билећу били, Код малога. села Чепелице,
Ту их бијел дапак оставио
И туна су пали на конака;
(Сви сватови под б'јеле чадоре, Пашиница леже са ђевојком, Бег Љубовић под чадора свога, А сватови други под чадором, По двојица и по четворица,
По петнаест и по седамнаест, Да је лакше еватом на конаку. Катић Јован чадора не има, Већ он вода два коња витеза: Често Јован коње навођаше, Крај чадора Бећир-пашинпце, Док се були јадом дојадило, Па изађе пред чадора млада, Па Јовану 'вако говорила: »Копшљане, Катићу Јоване, »Ако те је санак освојио, УАјде, мало заспи под чадором, „Ето тамо Новљанке ђевојке. УАл се немој болан преварити
Крај чадора бега
»И Туркињи лице обљубити,
_»Јер би мого главу изгубити«.
То је Јован једва дочекао,
Па упаде Јован под. чадора, На ногам' га дочека ђевојка. Кад уљезе Јован под чадора, Па он скиде рухо и хаљине, Те он леже па мехка душека, Па он зове Туркињу ђевојку: »Од/ ђевојко на бијелу руку«. Ал говори Новљанка ђевојка:
>0, Турчине, беже Љубовићу,
„Зар не мореш чекал" Невесиња »Док ме сведеш бијелу оџаку 2« А велп јој Катићу Јоване: »АЈд) отале, Златијо ђевојко! »Оваки је хадет у Турака,
»У Турака око Невесиња.
Тад се сави лијепа ђевојка,
Па му леже на бијелу руку.
А љуби је Катићу Јоване,
По три пута, преко ноћи тавне, Док пијевци тице запјеваше, Тада дође Бећир-пашиница,
Па пробуди Катића Јована:
» Хајд), пзлави изгубио дупту, »К'о што мореш изгубити главу, »Ако внадне беже Љубовићу!« Тад изађе Катићу Јоване,
Па јамио два коња витеза,
Па их стаде кроз сватове водат. Таман Јован конље навођаше, Љубовића. А кад усто беже Љубовићу,
Па Јовану 'вако говораше:
>», чујепт ли, Катићу Јоване! »Башт Ј' истина, што кадуна каже, »Да ми инле учинити нећеш. »Вар нијеси санак ооравио 2 »Ни спавао, нити починуо 2
» Задавам ти божју вјеру тврду, »Док сиђемо сињу Невесињу,
» Добрим ћу те даривати даром. »Даћу теби једног кмета мога, »И. двадесет бијелих оваца,
»И два моја вола испод кола, »Оженит' те младом Невеси њком, »Кад ми пиле учинио ниси.
>» Јер је више учинит не морешт, »Јербо ћемо данас Невесињу!« У томе је зора опучила.
И остали свати полазише.
Кад на Плану свати изиђоше, Ту сватови ручак поставише. Ту ручало, мало ш велико. Одоше се разговарат онђе,