Босанска вила

Отр. 86

| 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

моделе узима већином маркантне појаве, са цртама

пуна, месната, једра лица, са дебелим меснатим ус-

нама, са јаким доњим вилицама и испалим јабучицама.

То строго држање модела при портретисању даје овим причама вулгаран карактер. Матавуљ се није трудио да своја лица дитне у вишу сферу, не Кемо да кажемо у идеалну сферу, већ у умјетну

сферу, Ћ ј. да се не провиди баш свуд модел, без.

оног облигатног додатка, што чине чак и најобич-= није портретисте. „Ашви модели никада нијесу потпуни типови, потпуне типове ствара умјетник својим избором онога, што је карактеристично и истицањем тог карактеристичног својства својим нарочитим додавањем. Матавуљ у овим причама. показује начин, како се има живот схвабати, али ипак није прави умјетник. Њему недостаје топлота. По нашем мишљењу то мањка Матавуљу мал те не свуд, у свима причама.

Да би Матавуља приказали што потпуније, то __ ћемо покушати индиректно. То ће нам најбоље испасти за руком упоређењем са нама познатим писцима. Матавуљ у свом стилу нема оног емјелог лијета, Игова и осталих романтичара, нити Толстојевог филозофског погледа, да умије неке филозофске мисли, _или филозофско гледиште, уплести са догађајем у једну органску цјелину; нити има Матавуљ тако зване Тургењевљеве топлине. највише ми се чини сличан Хартовом хладном, _ објективном и маркантном описивању истинских фа_ ката. Матавуљево основно својство чини нам се да је треввен поглед на људе и догађаје, хладна анализа. истих и логичко поређење факата ] један поред другог, без додавања.

Дрим да се у овом погледу у задње вријеме гријешило у опјењивању Матавуљевих радова. Сјећам се, када се Матавуљ први пут појавио са првим својим приповијеткама из биоградског живота, како се замјерало Матавуљу, да овим радовима ваостаје иза приповиједака из приморског живота. Узрок овоме диаз! назатку налазили су неки у томе, што Матавуљ не умије да осјећа са тим људима, а други опет додају томе, да Матавуљ за то не умије да овјећа п да се удуби у овјећајан свијет Биограда, што своје дјетињотво није провео у Биограду. И отуд штетна конзеквенција у савјет Матавуљу, да се мане

_ Биограда п биоградских догађаја, већ да се држи

свога Приморја.

То би чисто биле штетне 6 нон но Ије за Матавуља и за поезију у опће — да онај који није провео и проживио своје пи етно у коме крају,

да о њему не може ништа написати. од пјесничке

вриједности.

Ову тврдњу отворено утјерују Т лаж многа и многа пјесничка дјела, која данас уживају свјетски глас. Шекспир је написао »Ромеа и Јулију,“ »Отела« и многе своје најбоље трагедије из талијанског живота, а никад није био у Италији. Шилер у свом „Геурачу« ствара величанствен пјеснички опис сциле и харибде, а никада ни мора није видио. Зола је свој роман »Лурд« написао у старости својој посијетио на неколико дана. Или мислите ваљда да је Данте видио пакао, што га је онако величанствено описао »

Стотинама других примјера било би у стању

оборишти криво мишљење, да су Матавуљеве приче

Матавуљев начин писања

тошто је Лурд свега једаред.

из биоградског живота за то слабе, што он није своје дјетињетво провео у Биограду. -

Шритовори против Матавуљевих прича из биоградског живота доказују несхваћање Малтавуљеве приповједачке индивидуалности. Када се овим Ма“ тавуљевим стварима пребацује, да у њима нема расположаја не знам када сунце сједа с оне стране Саве, или што се не овјећа не внам какав мирис не. знам каквог цвијећа, са не знам какових кровова, то је онда отворено замјерање Павлу, море Павле што су ти очи црне а не џлаве, што си гипка стаса а не јуначког раста и т. д.

Матавуљ прије свега није импресимиста, да увима за садржај својим причама из утисака, већ он трезвено По зиаја и здраво суди о догађајима, и то износи.

Матавуљ са својим начином писања и својим приповједачким · особинама, нарочито пак својим стилом јесте сушта противност свима нашим трипо= вједачима, који су никли из лирике прошлог стољећа са Лазаревићем на челу. Матавуљ према овима са чињава противан пол. Док Лазаревић и његови шљедбеници виде овај свијет, људе и догађаје кроз наочаре својих симлатија и свога срца, Матавуљ све то умом схваћа и констатује факта, док је стил у Лазаревића и његових шљедбеника пун лиризма, фантастике и топлоте, дотле је Матавуљев стил трезвен, строго логичан и хладан. Лазаревић и његови шљедбеници су идгалисте, Малавуљу пак најбоље доликује име изттелектуалиста. У Матавуљеву стилу се огледа нека хладна ригорозност и до сухопарности хладно описивање интересантних људи и догађаја. Баш због“ таког стила Матавуљеве приповијетке тешка су лек= тира. Због тога Матавуљ и није довољно симпатичан српској публици, која је научила на топао, лирски стил наших приповједача. у 'Матавуљевим припови-. јеткама по некоји наши критичари не налазе оних

познатих својстава, на. која. су навикну ти код осталих приповједача, и сала им се кољ најновијих ралова. - његових чини, да пасетије иза својих ПЕРЕ НА

радова.

Ништа. друго до ли психичко варање. Ово негодовање некојих критичара долави отуд, што они не могу Матавуљеве слике, људе и догађаје лако да аперцитирају, не умију ове нове утиске да прилагоде. већ познатима ш њима симпатичнима код познатих приповједача.

Код Матавуља се сасвим мора засебно отпочети

_ стварањем слика и утисака.

И са својим стилом, и својом методом и својом вјештицом, Матавуљ је у »Биоградским причама« остао онај исти, који је био у Бакоњи фра Брне. у својим Пршповијеткама са Приморја и првим причама из биоградског живота. Матавуљ је трезвен посматрач, који хладно констатује интересантне догађаје. и без свог додатка, објективно их описује. Када је Ма= тавуљ почео, са тим својим особинама постао је интересантан као нови, а данас га већ знамо, па хоћемо да му кажемо како не- напредује.

Тражити од писца нешто, чега он у свом дару нема, то је неправда, коју Матавуљ не заслужује.

Стеванов.