Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 14

Б.-Х. ИСТОЧИИК

Св. 1 и 2

и који раде; класе у друштцу дпјеле се према умиој снособности и мислима. Она класа л.удп, у чијпм се радовима једва нримјећује мишљење, јест најнижа класа, нрости народ; друга, средња класа је она, гдје је мпшљење необходно срество простог механизма, н трећа, највећа класа, гдје је механички иосао само нужна иошл.едица човјечијег миш.Бења. Или: у нижој класи мишл.ење се нобија механизмом, у средњој мишл>ење се изазива механизмом, а у вишој миш.вење изазива механизам и одушевљава га. У нрвом случајг нижа класа престав.ва собом тијело човјека, средња животну силу, авшнакласа умну, мислену његову силу. Али како човјек има у себи још и неко особито чувство, које оцјењује његов рад и које га уиућује на добро а то је цензор — надзорник свег дјелања, рада човјечијег — савјест, то н у добро уређеном друштву л.удском јест такође једна класа, коме је повјерена цензгра над људима — а то је духовенство. — свештенство. У сва времена, у свију народа, ма какве религије онн били, постоји та класа, којој у дио сиада, да иадзире над моралним животом човјечијим. Не треба да ти описујем историју ове класе, јер је она тако стара, као што је и свијет стар, само велим, да бн морал у л.удству на хрђавијој подлози стајао данас, да није ње било. Важна је и велика цијел. духовенства — свештеиства. — Историја нас у.чи, како је Божији народ, изабран за образац вјеј.е свију народа, живио и био на виспни дсстојној иравог и чистог морала, док су левити, свештеници били чисти и док су савјесно одговарали своме иозивт; чим старозавјетно духовенство наде морално и иостаде недостојно свог звања, с њим је пао и народ тако, да је он и Христа распео; пошл.е је тај народ изгубио и политичку своју

самосталност, те се разишао но цијелом свијету. С доласком Христовим на зем.ву и духовенство се нодигло, њему је од Бога даиа власт да веже и разрјешава човјечију савјест и дарована му је од Бога велика благодат, која кријепн пасгпре цркве у њиховом мучном послу и раду. Из тога излази да се свштенпков жпвот мора јав.вати у моралном усавршавању сво.м и ближњег, иепрестаном пзнашању здравих и поучних мисли V својим бесједама п проповједима. Укратко свештеник је служнте.в живе ријечи. ГБегов живот је врло потребан међу .вудима, а прпмјер његова живота и владања има великог утицаја на његове ближње. Само је добар гплив 1вегов на ближње од уплива неких услова и оних околности, у којима се бл-де налазио. Ти услови јесу: мјесто које треба да му се допадне, л.уди с којима он тако често долази у дбдир. То су предмети, на које треба н ти да обратиш нажњу. Мјесто, које тако упливише на свештеника, јесте парохија; л.уди, који у њој живе, јесу парохијани, који долазе свештеиику — пароху, да би добилп по средством њега дарове Божије благодати, или да би чули од њега коју благу ријеч, или пак да би задобили проштење гријехова својих помоћу оне благодати и власти, која је свештеницима дата. Тако, у свештеника је као нека ризница, сокровиште блага, која он даје својим парохијанима. Али да се небн та ризница испразнила дужан се он трудити и морално и физички; његови трудови јесу молитва, размншл>ање, читање и вјежбање. На тај начин он може попунити своју ризннцу, да не би оскудјевала у оном, што је нотребно парохијанима. Свакн носао има своје границе; те се границе означују према сили оног, који вриш дотични посао; посао се дотле може вршити, докле човјек