Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 28

Б.-Х. ИСТОЧНПК

Св. 1 и 2

савјбтом и трудом. Не доликује никоме да буде Ггрема својој жени грубијан и суров, а једном свештенику још мање, јер је он не само глава своје породице, него је још к томе глава и управитељ цијеле једне пастве. За то свештеник је дужан благијем и кроткијем ријечима савјетовати, опомињати и исправљати своју жену ако би случајно на њој што и непријатно примјетио. У једио мора настојати и о том, да му жена буде' узор побожности, стидљнвости и умјерености како у говору, тако и у дјелу; јер колико може свештеннк да у том смислу прикјером својијем допринесе добра или зла. у кругу онијех, међу којима је иостављен: толнко опет може и његова жена,. која је у прилици и згоди, да се вигае и чешће састаје са женама људи, у кругу којијех живи. Ако свештеник има дјеце^ то је он дужан заједно са женом својом бринути се о томе, да их још из малена науче примјером својијем поштовати Бога; укорењују им у млада њихова срца страх божји ; још из малена науче их да познаду и обљубе поштење, да се чувају лажи и пријеваре и једном ријечју, дужнн су заједно старати се и за своју најсветнју дужност сматрати, да дјецу своју добро и ваљано узгоје и даду им добро васпитање како се не би њих ради застидјели пред очЛма другијех.

Осим реченог, свештеник треба да у материјалноме смислу добро управља са својом кућом и породипом, а то ће бити онда, када се старао буде, Да му све у кући и ван куће служи на углед другима како у чистоћи и потпуноме реду: тако и у скромном намјештају куће и односног покућства п скромном, али свагда пристојном, одјевању цијеле му породице. Прави дакле свештеник треба да у животу свом има у свему и у свачему пред очима својима само божју славу ; да се од никога ничему Не нада, него на самог Бога да полаже своју наду; да је изглед побожности свакоме; да је великодушни посредмик за оне, који у тајности и јавности трпе; да је скроман н смирен у спољном животу свом, а унутрашњост, да му је права светиња; да је готов сваког послушати и мпого што-шта у животу предурати; да о свакоме мисли и свакоме да чини само оно, што је добро; да је вијеран раздавалац онога, што му је повјерено, да је душаи срце онога, што је добро и честито; да је прпјатељ мира и слоге, правичаи у суђењу, мудар у свјетовању, умјерен у својијем налозима, слободан у својијем иодузећпма, строг у своме владању, бодар надзорник и мудар упразитељ своје породице и т. д. . . . Ето, такав треба да је у своме животу свештеник, ако жели да његов рад у винограду господњем буде успјешан. П. П.

Босанска црква за По домаћим н страним изво И ако је црква Босанска у средњем внјеку још п сада тајанствена у српској историји, онет ме мој позив гони: да коју о њојзи рекнем да бар закресавам варнице небил се који јачи дигао, да те варнице у пламен распири, те да се о Босанској цркви за вријеме краљева, већ једном расчисти, као што се расчистило: да је римска црква у Босни, тек код издишући краљева процвјетала и своју пропаганду утемељила. Оно истина западнп историци спомињу римску цркву Босни одма послије раздјелења римске и источне цркве

вријеме краљева. 1ма, пише Монах Генадија. још године 1054, ал' кад се узме да су ти историци већином фратри и мисионари, онда нетреба се ни трудити да их побијамо, јер њих побија њихов фанатизам. Да је римска црква у XIII. впјеку, поред свнх својих религиозних ратова слабо напредовала, види се отуда, што папа Глмгорија IX. у то доба налаже легату своме Јакову пренестпнскоме, да постављеног владику босанског са његовог достојанства скине и другог постави, јер је изиевјерио римској курији 1 ). Кад је римска моћна пропаганда чак 1233. го1) Гејег. ЦЈр1. III. 341.