Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 255

Осим ових ствари Милешевачких калуђери, пређашњи описивач овога манастира, налазио је још нешто, јер вели: Међу Гомпоничким калуђерима био је један из манастира Милешева, гробног мјеста св. Саве. Од њега се сачувало више ствари и један сребрап крсш на којем је изрезан овај натпис: С"Ги кргтт* ШКОК (1 ШЛКЈСПрТч /ИИ/КШКЛЦ-ћ 3(1 16010 Т гкои^ роднТЕ.ПЈ ког д.| ијс прости ,кто 3. Р. 0. д. — 1671. Но моме мњењу ово ће бити трећи брат .проигумана Савве, на за то морам читаоцпма коју и о разлици годпна да кажем, јер је од спалења Милешева до 1671. године набројало се равннх 76. година. Та разлика година, нека читаоце ипшта не збуњује, као што ни меие није збуиила, јер кад се узме да се у пркашња времена у најранпјим годинама у мопашескп чин могло ступити, онда је и отац Силвестар можда баш оие године, кад је Милешево сиа.вено у чин ступио, те му је било 17—18. год. Нуз ово и сама израда крста иотврђу је, да се С илвестар Милешевац свом душом дао на то богоугодно дјело, као последње у старости његовој у 93 годинп. Како 5ш још п сад имамо живих свједока божијих праведннх служитеља у још дуб.Ђој старости, као будимског владику Стојковића, и сарајевског нроту Баковића, онда ја мислим да сам мојим увјерењем п оне увјерио који су хтјели у могућиост посумњати. За остале ствари тога калуђера, што поп Новаковић спомиње 1 ) да су сачуваие, ја ево нпшта немам да кажем, јер их нпеам нашао, п тако је кривпца његова: што их није одмах описао и објелоданио. Од доказа да је црква у најстарије врјеме била моловаиа, далеко сам се одлгакао, а још јој нисам унутарњост описао јер пмам двпје—три да о иконосгасу кажем. ') Д.-Јј . И. 18У9. Бр. 3.

Ширина му износи 310 м., а украшен је са 26. икопа, и то 7 престолпих и 19 обичних темпларних, које су све једне величипе 0'37 м. дуге, а 025 м. широке. Престолне иконе разне су величине и несиметрично поређане, а изузевши Хрпста и Вогомајку, радила их је све једна кичица, а у руци вјештог сликара. Све иконе сликане су по старогрчком стилу, са цртама највеће светитељске пожргвованости, па су због тога за садање академичаре мало укочене, а по која црта п потез баш и неодговара анатомичком облику тјела. I Хоред тих мана иконостас Гомионички и ако је стари п истрвен, опет је од ређ] IX старииа, по формалитету п ио лијепом православном типу сликарства. На темплу су још двије врло ријетке престолне иконе, од којих сам једну до сад видио само у старој црквици Сарајевској, а то је св. Јован Крститељ са крилима архаигелским, а друга је: скуп анђела у ђаконским стихарима држе међу собом изображен лик Спасите.љев. Икоие су све на позлаћеном грунту. 'Ме1|у престолнпм пконама, налази се на десној страни, гдје треба да је икона храма црквеног, лик св. Саве, а до п.ега пкона на којој су свп светитељи лозе Неманићеве од Немање до младог цара Уроша. Ова икона нпје на иконостасу утврђена, већ нузгредно на зид прикована, а од свију осталих изгледа старија, па мислим да ју је „Художнпк" Константин из развалина Милешевачких спасао и собом донио, јер се види да ју је пста рука која и иконостас радила. На овој је икони био и неки натппс, ал док сам га ја пспирао, отпао је. По томе што ја тврдим да је то све „Художество" калуђера слпкара Константина, иконостас се задржао још из доба